Била једном једна свадба. Гости нагрнули са постељинама, јастуцима и јорганима, шољама, лустерима, тепсијама и тигањима, миксерима и другим релативно скромним поклонима. Једна рођака младенцима донесе лампу, али после домаћини рекоше да је слагала јер ту лампу нигдје не нађоше.
Само су ријетки и најближи дали неке паре. То је тад био такав обичај. Правила се свадба због мерака. Не због зараде, као данас.
Наопако неко вријеме дошло, па младенци са породицама сједну прије свадбе, пишу спискове званица, а поред тефтере ко ће колико да донесе. Рачунају колико ће бити ,,у плусу“.
Зову се имућни суграђани, комшије тајкуни, високи функционери, без обзира на плитке односе са њима. Важна је само дубина њиховог џепа. Једном је један звао градоначелника на свадбу. Градоначелник имао заказано службено путовање, а овај одложио свадбу.
А за прву брачну ноћ, младожења, умјесто ,,трошења“ младе, планира трошење зарађених пара. Нема ту ни брачне ноћи ни јада.
Свадбе су постале прави бизнис. Ево адвокати Светозаревог сина, убјеђују суд и јавност да је велики дио Милошеве имовине стечен од свадбених пара. Сигурно је после свадбе одиграо неки добар тикет. Добио милионе! Сад негдје ужива, а ми ,,разбијамо главу“ колико је младу даривао Мило, а колико Ана Бекута.
Даница Кораћ
Извор: sedmica.me
