Иван Ђурђевић из Ћуприје доказ је да је све могуће постићи уз снажну вољу и добру организацију
Кажу да је одлука да успете важнија од сваке друге. Иван Ђурђевић је одувек показивао интересовање за различите ствари. Док се већина његових вршњака занимала углавном за спорт или рецимо музику, њега је интересовало све то, али и наука и још много ствари које у том узрасту најчешће не иду заједно. Да у свим тим својим интересовањима може да буде добар или прецизније најбољи, открио је при крају основне школе. Како би искушао себе и проверио где му је место, Иван се пријавио на школска такмичења из више предмета. И био најбољи – из математике, физике, хемије, веронауке и француског. Онда је све то из свих предмета поновио на општинском, па и на окружном такмичењу. Шлаг на торту било је Републичко такмичење из хемије где је, наравно, био први, као што се подразумевало да буде и ђак генерације у oсновној школи „Ђура Јакшић“. Данас је ученик другог разреда Гимназије у Ћуприји и оно што он наглашава, прва генерација IT смера. Најбоље одељење у гимназији, тврди, а на констатацију да је можда субјективан, позива се на професоре и директора који то исто мисле. Рођен је 2004. године, тек му је шестнаест, али зрачи озбиљношћу. Прича како од свих предмета највише воли хемију и физику и у тим наукама себе види кад одрасте. 
Прошле године је наставио да побеђује. На окружним такмичењима из математике, физике и хемије био је први, а онда је корона нека такмичења одложила, нека ресетовала, тако да је одржано само Републичко такмичење из математике, где је био трећи. Иван, као да се правда, каже да је то „због Петнице“, јер је имао само четири дана за припреме. Да, стигао је између два разреда да буде и у тиму из хемије у Петници, да постане онлајн члан Европског парламента, као и да се припреми за полагање Б2 испита из енглеског и француског. Уколико би неко помислио да је ту крај, није. Иван Ђурђевић је члан градског оркестра. Свира саксофон, за који је завршио нижу музичку школу. У Гимназији је члан фолклорног ансамбла и уз све то стигне да тренира рукомет и буде део гимназијског тима за роботику, који тренутно прави робота за дезинфекцију просторија. На питање да ли његов дан можда има 30 сати одговара чуђењем.„Не, за све има времена, тек кад ме обавезе заиста „стисну“ схватим колико имам слободног времена“, каже Иван. Тај вишак слободног времена жели да потроши на Европски парламент и да се активније укључи у рад, али, како објашњава, то мање зависи од њега, а више од ситуације са короном која му је већ пореметила неке планове. Све је лепо осмислио и маршруту и места за одмор, да ове године са родитељима посети Венецију, али је све то одложено. „Нека, план остаје за идућу годину“, каже он. 
За крај разговора питање које се просто наметало – има ли Иване још нека област, неко интересовање, нека научна дисциплина где би могао да испробаш себе? „Нема, мислим да ми је ово довољно“, одговара широко дечачки се осмехујући и подижћући рамена као да каже – ако се баш нешто појави, наћи ће се времена и за то. И одлази даље Иван Ђурђевић на неку од својих многобројних активности са којима би се половина једног одељења једва изборила, а он још има и вишак слободног времена.