Мртви су свуда и свагда сматрани неком врстом виших сила или полубогова, као што су грчки Хероји и римски Лари и Пенати.
Таква је бића познавала и стара словенска религија. За та бића наводи се дугачак низ имена од свих словенских народа, а међу њима је и српски сјен, сјеновик и бугарски стопан.
Најстарије и најраширеније је име дед у разним облицима код свих Словена, из чега се види да се под тим бићем има разумети један од покојних предака.
Та бића могу кући донети и добро и зло, према томе како се хјихово живо потомство према њима понаша, да ли их пази или их занемарује. А пажња се састоји у призивању и одвајању јела и пића за њих.
