Осим што је привукао огроман број гледалаца, филм „Дара из Јасеновца”, изазвао је и мноштво различитих коментара. Било би чудно да филм на ову тему не изазове различитe реакције, а лоше би било да их не изазoве уопште, јер најгоре што се уметничком делу може десити је да остане незапажено.
Када је о оваквим темама реч уметност и политика се неминовно преплићу. Кроз уметничку призму увек се, хтео то аутор или не, шаље и политичка порука. Овде ће бити речи управо о томе. Па, ипак, пре тога, треба рећи, да је овај филм, у првом реду, уметничко дело. То треба посебно нагласити с обзиром на чињеницу да се у обради оваквих тема лако склизне у пропаганду.
Сви који су очекивали пропагандни филм, а није их било мало, разочарани су и покушавају да на другачије начине дискредитују филм. То међутим није лако јер је филм поетичан и пева о универзалним вредностима као што су жртвовање за породицу, вредност завета, људска патња, борба добра и зла итд. Филм је, осим тога, успео да избегне националне стереотипе и да поменуте вредности и мотиве смести ван националног оквира. У том смислу он није националистички, а понајмање шовинистички.
Чак ни сцене бруталног насиља нису наишле на оштрицу критике. Вероватно зато што је живо сећање, које још постоји у седим главама, сведок да је било и бестијалнијих примера. Па ипак, можда је кључни проблем филма баш то што није успео да гледаоцу одгонетне смисао тог, наизглед, бесмисленог насиља – а није да није покушао. На основу филма би се рекло да је насиље било само себи сврха. Оно се изједначава са игром и забавом, а експлицитне сцене током крвавог оргијања требало би ваљда да повежу насиље са уживањем и да га на тај начин објасне. Филм, нажалост, није даље одмакао ни када је требало да објасни зашто су објекат насиља – мада су страдали и Јевреји, Роми и комунисти – били у огромној већини Срби. Одговори кao што су: зато што се „крсте на другачији начин” или, напросто, „зато што су Срби” делују неубедљиво и могу да баце сенку сумње на аутентичност самих збивања.
Претерано психологизирање које доводи у везу злочин и страст, може да објасни појединачне случајеве бестијалности, али не може да помогне да се разуме масовно етничко чишћење које се спроводило тројако – убиствима, протеривањем и прекрштавањем. О свему томе постоје историјски записи и документи. Сви они сведоче да зверства нису била сама себи сврха као што то показује филм, већ су била саставни део ширег, врло рационалног и хладнокрвно осмишљеног плана срачунатог на стварање Независне државе Хрватске чему су Срби, због своје бројности и историјских корена, били једини реметилачки фактор.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Наравно, за такву сврху погоднији су документарни од играних филмова, али можда је, и то је друга кључна примедба, филм требало обогатити секвенцама документарне грађе посебно у оним деловима у којима је тежио да буде документаран. На крају крајева, информација више дата кроз неколико сажетих реченица или брзо падајућу листу страдале деце, посебно за неупућеног гледаоца (а таквих је много не само у иностранству већ и код нас), могла би само да побуди веће интересовање и да да смисао радњи филма.
Али то су ипак маргиналије. Много важније је нагласити да је добро да се овакав филм уопште појавио и да је отворио ову рак рану која и данас оптерећује односе Срба и Хрвата. Примедбе да иза оваквих филмова не треба да стоји држава немају тежину. У традицији европског и посебно нашег филма јесте га држава финансијски подржава. Једино иза комерцијалних блокбастера могу да стоје приватни продуценти које су често ригорознији цензори од разних центара за филм који усмеравају државне паре. Поента је, дакле, да ли и у којој мери постоји слобода и независност уметника од мецене, а не ко је мецена.
Утисак, је да се у овај филм држава није много мешала. Ипак, не може се рећи да држава није имала користи од оваквог филма. Најважнија је у томе што је он поткопао стереотип настао још почетком деведесетих о Србима као агресорима, злочинцима и губитницима. Разумевање догађаја из деведесетих на овим просторима немогуће је, међутим, ван контекста настанка Југославије, Другог светског рата и њеног коначног распада. Ништа што се дешавало на простору НДХ, а то је поприште сукоба из прве половине деведесетих, није могуће разумети ван контекста усташких злочина.
Ово је први филм који доводи у питање уврежено мишљење о Србима као злочинцима, а тиме и стереотип о Хрватима и свим осталим народима као жртвама и победницима над агресором. Другим речима, читава представа о стању ствари на Балкану прети да се суноврати када се само један елемент доведе у питање. Један филм, наравно, неће моћи да промени ту слику, али је њиме започето рушење мита о Србима као искључивим виновницима нестабилности и клања на Балкану. Тај мит мора бити срушен, не толико због позиције Срба, већ пре свега због истине и помирења на овим просторима. Онима којима је у интересу одржање овог мита филм смета и учиниће све да га затрпају лавином бесмислених критика. Али већ његово појављивање сведочи да истине, пре или касније, изађу на видело.
