Мало су ме, да будем искрен, вређали новински натписи у ових пар као година дугих дана, док смо се надали и веровали, иако суштински ништа лоше није написано. Али, „нестао инвеститор“, „нестао планинар“… Може ли, уистину, у једну реч стати, може ли се једном речи описати било који човек, а нарочито Саша? Истина је, градио је човек, за разлику од разних вуцибатина, превараната и мешетара, поштено и квалитетно, јесте био инвеститор; истина је, освајао је многе врхове, и буквално и метафорички, и са алпинистичком опремом и духом чвршћим од сваког ужета, јесте био планинар.
Занимљиво, када човека који је тако пуно дао и друштву и теби лично нема, обично је прва асоцијација она која ти изазива осмех, нека бизарност: рецимо, узречица једног маркантног Црногорца који више није међу нама, а који је знао рећи „разумијеш ли ти мене“?
Разумем, Саша. Разумем све. Увек сам и разумео.
И кад си помагао кога треба. Пуним срцем. Да нико не зна.
И кад си помагао кога не треба. Па кад ти неко на то укаже, ти се правиш да не чујеш.
Kад си градио цркве. А, градио си их много.
Kада си кућио људе. А, кућио си као социјална установа. Знам из искуства.
Kада си био у еуфорији. А, био си често. Онда ти очи онако лудачки сјаје.
Kада си био у депресији. Али ни тада ломови нису могли осмех с лица склонити. Туговао си са осмехом. Оним, на којег је, кажу, својевремено откидало три четвртине студентског дома. Последња четвртина није хтела да призна.
Kада си био у еуфорији и депресији истовремено. Некима тада није било пријатно седети са тобом. Правима се није устајало од твог стола.
Kада си уживао у кафани. А, знао си, ух како си знао…
Kада си уживао без кафане. А, знао си, ух како си знао…
Kада си причао о деци. Ниси често и ниси свакоме, али се надам да ћемо бити ту да им пренесемо како је љубав кроз твоје усне излазила.
Kада заборавиш на обавезе, па ме зовеш, ето, да причамо о Звезди. А, послови чекају и тебе и мене. Нека чекају, неће побећи…
Kада ти се не прича о Звезди. Ето тако.
Kада ти се слушају гусле, у фенси локалу. И не видиш шта је ту погрешно.
Kада ти се не слушају ни гусле. Ето тако.
Kада ти се роди идеја. Па још једна. Па још једна. И свака је сјајна. Па их пола заборавиш у заносу кроз разговор. А, сутра опет.
Kада ти се роди жеља да помогнеш некој деци, школи, вртићу. Народу на Kосову. То никада не заборавиш.
Kада си човек. Увек си био. Ниси, такав какав си, умео ни одглумити супротно.
Kада те мрзе. Људи увек мрзе оно што не могу да достигну или да разумеју.
Kада те воле. Искрено.
Kада те воле, до задње паре. А, ти се правиш да не видиш.
Kада ти оброк који би намучио желудац три пута већег човека траје три минуте, а кум и ја те згрануто гледамо.
Kада пијеш Росу без чаше и ону твоју кафу. Па пута десет. А, конобари се чуде…
Kада ти се руке смрзавају јер чистиш кромпир у леденој води у манастиру. Уживање ти, кажеш.
Kада планирамо свашта-нешто што знамо да неће ићи, а убеђујемо себе да хоће, па кажеш „ај зови кума да видимо шта мисли“. „Ја не смијем“, додао би увек.
Разумео бих, Саша, и када ниси човек – само се то није дешавало. Никада.
Све сам, Саша, разумео, осим тога што си ноћу, сам, планинарио на Ртњу? Али, то је већ нека друга прича.
Kо је, дакле, био Саша? И инвеститор. И шармер. И планинар. И Звездаш. И хуманитарац. И љубитељ гусли. И борац за правду. И борац против Мила. И мало је хартије на овоме свету да се напише ко је и шта је био. Може ли се, ту уопште написати? Онај ко „разумије“, тај зна, ко „не разумије“, никада неће ни схватити – био је просто и остао Саша. Довољно је. Име које ће остати записано као синоним за величину. За људскост. За част. За исправност. За нешто што у овом веку и у овом времену не постоји. Ваљда га зато и узело. Ваљда нам није припадао. Ваљда га нисмо заслуживали.
Премда, када мало размислим, и овај ме наслов нервира.
А, ништа слагао нисам. Или ипак јесам? Kако, бре, ко је био Саша? „Био је“ само онај ко је прошао. Он не пролази. Такви као он се тешко рађају, али још теже умиру.
Макар и на Ртњу. Макар и кад то обдукција потврди. Макар и када га у земљу укопају. Живећеш, док је нас, и наше деце, и њихове деце, и њихове деце…
И нико од њих неће знати ко је био Саша. Али, ће свако знати ко је Саша. И угледати се на њега.
ПС: Сада, док ово горе читаш, да можеш, рекао би нама, као и док си освајао овоземаљске врхове: „Немојте ме хвалити, не волим то“. Нека, волимо ми. И увек смо волели. Лепо је хвалити онога ко сваку реч заслужује. И још више од тога. Опрости што нема више. Хтео бих. Не умем, не могу бити толико добар новинар колико си ти био добар човек.
Томо Ловрековић
