Лакоћа с којом немачка министарка спољних послова, немачка амбасадорка у Београду и њен назови колега у Приштини одбацују било какву могућност повратка српских снага на Косово и Метохију треба да нам буде знак упозорења. Безобзирност тих изјава је била таква да је изазвала реакцију чак и пословично Немачкој наклоњеног председника Србије.
Кад год немачки политичари скину рукавице и више се и не труде да сакрију своју ароганцију, бахатост и апсолутни презир према међународном праву, односно своје право, ружно лице – рат у Европи није далеко. Не треба заборавити утицај коју су ароганција и бахатост поновно уједињене Немачке имали на распад СФРЈ и изазивање грађанског рата на њеним просторима.
Њујорк тајмс је још у јануару 1992, у време када је то још увек био медиј са интегритетом и огромним ауторитетом, извештавао о „тријумфу немачке спољне политике” у разбијању бивше Југославије, када су, под немачким притиском, свих 12 држава чланица тадашње Европске заједнице признале отцепљење Словеније и Хрватске.
Како наводи тадашња перјаница западног новинарства: „Претходног месеца су немачки званичници објавили да ће признати ове две републике упркос жељама других европских држава, док је министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер интензивно лобирао у корист разбијања Југославије”.
Разбијање Југославије
По званичном признању Хрватске од стране целе ЕЗ, Геншер је изјавио да је „врло срећан” због свог успеха, уз тврдњу да је Хрватска „постигла највиши замисливи стандард поштовања мањинских права”. Знамо у којој се мери ова оцена испоставила тачном. Отприлике у истој мери као и данашње немачке изјаве о стању поштовања права неалбанаца на Косову и Метохији. То су биле свесне и дрске лажи.
Тадашњи министар спољних послова Србије Владислав Јовановић оценио је улогу Немачке као „посебно негативну”, додавши да је та држава произвела „врло озбиљан преседан подстицања једностраног отцепљења унутар једне мултинационалне државе”.
Колико је улога нове-старе Немачке – којој је уједињење на тацни дао Горбачов, лидер земље која је од претходне верзије уједињене Немачке страдала више него било која друга – била деструктивна, говоре и следећи редови из поменутог чланка Њујорк тајмса: „Мада је већина европских влада подржавала евентуално признање Словеније и Хрватске, неке су покушале да одложе данашњу објаву како би признање било део свеобухватног мировног споразума на Балкану. Међутим, немачки званичници су инсистирали на томе да је признање једини начин да се Срби натерају да прихвате споразум”.
Као што знамо, и данас се Немачка води начелом једностраних потеза, наметнутих решења и бахатог одбијања истинске дипломатије, у циљу уништавања сваке могућности за истински мир. А како чланак даље наводи: „Одлука Немачке да изврши притисак за брзо признање обе републике, уз игнорисање апела из Сједињених Држава и Уједињених нација, симболизовала је једну нову наметљивост на коју су неки Европљани гледали са нелагодом”. Испоставиће се врло брзо – са правом.
У чланку за академски часопис Етика и међународни односи, у издању Универзитета у Кембриџу, Карл Кавано Хоџ је написао да је „влада у Бону фактички одбацила легитимитет постојеће југословенске државе и притиснула друге европске владе да исто учине”. И америчка професорка Сузан Вудворд је критиковала „немачки маневар” и закључила: „Преседан који је немачки маневар успоставио био је тај да начело самоопредељења легитимно може да разбија мултинационалне државе, да је примена овог начела од стране ЕЗ била произвољна, и да је најсигурнији начин за политичаре који су решени да задобију независност да успеју да започну одбрамбени рат и задобију међународне симпатије и признање”.
Немачко хушкање је допринело и прераном међународном признању Босне и Херцеговине. Немци су такође били и коловође медијске сатанизације Срба. Тако је Геншеров наследник Клаус Кинкел, као један од предводника западне дипломатске дивље хорде, која је пожурила да српским снагама припише лажну заставу у реду за хлеб у улици Васе Мискина Србима, јавно вриштао да се „Србија мора бацити на колена” и захтевао увођење бруталних међународних санкција против Србије.
Подстицање НАТО агресије
Немачка је такође дала посебно отрован допринос у подстицању НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, изношењем најгнуснијих лажи на рачун Србије. Тако је тадашњи министар одбране Рудолф Шарпинг лажно оптужио српске снаге за прављење „нацистичког логора” на стадиону у Приштини, за шта – упркос инсистирању медија – није пружио нити један доказ.
Још једна Шарпингова бедна лаж била је та да „ми никад не бисмо покренули војну акцију да није било хуманитарне катастрофе на Косову, са 250.000 избеглица унутар самог Косова и укупно много више од 400.000, са бројем умрлих које још увек нисмо у стању да избројимо”.
За разлику од Шарпинга, ОЕБС је регистровао укупно 39 смрти на целом Косову и Метохији пре почетка бомбардовања. А један други Немац са савешћу, генерал Хајнц Локвај, који је био при ОЕБС-у, изјавио је да „она врста хуманитарне катастрофе која би, као категорија међународног права, оправдала покретање рата, није постојала на Косову пре рата”.
Слично је изјавила и Норма Браун, амерички дипломата при мисији ОЕБС-а: „Није било хуманитарне кризе до почетка бомбардерских налета НАТО-а”. А чувени немачки документарац „Почело је једном лажи” категорички тврди: „Ниједан ОЕБС-ов извештај о насиљу на Косову није садржао никакву индицију предстојеће хуманитарне катастрофе”.
Шампиони геноцида
Немачки политичари, дипломате и медији живе у стакленој кући што се тиче односа према Србима. Исти је случај у погледу њиховог односа према Русима. Подједнако су лагали и лажу и о једнима и о другима, и подједнако су их „задужили” за више генерација.
Али, то није само био део сатанизације старих немачких супарника, већ део подмуклог пројекта рехабилитације Немачке. Јер, да би Немци престали да буду шампиони нацизма и геноцида, требало је наћи неког другог коме се та ласкава титула могла пропагандно приписати. А ко је подеснији са немачког становишта – од Срба и Руса?
Да ли, док су Немци (по ко зна који пут) заслепљени илузијом сопствене (све)моћи, Американци полако али сигурно измичу тло под ногама некадашњег немачког „привредног чуда” терањем Немачке да се придружи самоубилачким пакетима санкција против Русије? Да ли Американци уништавају сваку видљиву могућност чврстог повезивања Немаца и Руса?
То не треба да буде наша брига. Немци су прокоцкали све досадашње прилике за једно трајно учвршћивање евроазијске геополитичке осовине на релацији Пекинг-Москва-Берлин, од које би сви у Европи имали неку корист. Наша брига треба да буде у томе да не дозволимо садашњој Немачкој да настави да ради на фону оног што нам је радила Хитлерова Немачка.
Као битан део проблема, непокајана Немачка никако не може да буде део решења. Ни у Украјини – што су већ и показали својом срамотно неискреном улогом у Минском споразуму, по признању Ангеле Меркел – ни на Косову и Метохији, ни у БиХ, ослањајући се на нелегитимног и нелегалног Високог представника. Сасвим случајно – Немца.