Списак српских химни обухвата све незваничне и званичне националне химне коју је Србија имала кроз своју историју.
Химна Светом Сави и Востани Сербије спадају у прве (додуше незваничне) српске химне. Тачан датум настанка химне која је посвећена светитељу Сави Немањићу није позната, док је Песма на инсурекцију Сербијанов, односно Востани Сербије, настала 1804. када ју је спевао српски просветитељ Доситеј Обрадовић из жеље да поздрави избијање Првог српског устанка.
Међутим, прва службена, државна химна Србије била је „Боже правде“ коју је написао Јован Ђорђевић а компоновао Даворин Јенко, која уједно спада у старије химне у свету. „Боже правде“ је била и званична химна Републике Српске (до 2008. када је усвојена химна „Моја Република“) и Републике Српске Kрајине. Прва званична химна црногорске државе била је „Убавој нам Црној Гори“ песника Јована Сундечића и композитора Јована Иванишевића.
Занимљив је пут композиције „Боже Правде“ за коју се може рећи да је случајно постала српска химна. Дуг период Србија у 19. веку није имала химну, а „Востани Сербије“ је само декламована на званичним скуповима пошто није имала композицију.
Одлучан да Србију модернизује по угледу на европске државе кнез Михаило је захтевао да Србија добије своју химну, а посла се прихватио Љубомир Ненадовић, тадашњи начелник у министарству просвете и црквених дела. Он шаље писмо Ђури Јакшићу, који одлучно одбија да напише химну. Ненадовић, увидевши да је ђаво однео шалу и да се са „Kњазом Михаилом“ није шалити, одасла писма свим виђенијим песницима тог времена, али је изостао очекивани резултат. Тада чак нису прошли ни Змајеви стихови. Тако је пропао незванични конкурс за прву српску компоновану химну.
Стихове за следећу химну пише Јован Јовановић Змај, а писање музике поверено је Kорнелију Станковићу. Шта се даље дешавало, где су завршили и стихови и музика, остаје непознаница. Поуздано се зна, да њихова химна никада није изведена и да јој се губи траг.
Пуних седам година касније Србија је сасвим случајно добила своју химну. На обележавању пунолетства кнеза Милана Обреновића изведена је представа „Маркова сабља“, коју је написао књижевник и управник Народног позоришта Јован Ђорђевић. У завршној сцени иза завесе прво се зачула музика, а за њом хор који гласно и весело запева: „Боже правде, ти што спасе, од пропасти до сад нас. Чуј и од сад наше гласе и од сад нам буди спас…“
Путешествије популарности Боже правде наставља међу народом, па у следећих десетак година заживљава у народу као популарна песма и мелодија, као химна. Тако „Српске Новине“ у издању од 23. фебруара 1882. године пишу са крунисања Милана Обреновића за краља, да је после „величанственог говора младог суверена“, хор извео српску народну химну „Боже правде“. На тај начин је ова од народа прихваћена песма постала и званична химна краљевине Србије, иако не уставом као што је данас обичај.
Текст химне „Боже Правде“ прошао је кроз неке измене у поселдњих 150 година, али је мелодија коју је компоновао Даворин Јенко, за кога кажу да је „Словенац по рођењу, а Србин у души“, остала иста.