Слађана Зарић аутор је бројних документарно-играних остварења о људима и догађајима који су обележили неке од најтежих тренутака кроз које је пролазио наш народ током своје турбулентне историје. Без њених филмова „Ратне приче са Кошара“ и „Ратне приче са Паштрика“ већина не би никад сазнала кроз какву су голготу прошли голобради младићи на Косову и Метохији те 1999, бранећи границу од ОВК терориста, којима је несебичну помоћ пружала НАТО авијација и војска Албаније.
Њен „Коридор 92“ проговорио је о најзначајнијој бици за пробој коридора у Посавини, борби која се водила за опстанак српског народа у једном делу Републике Српске. Аутор је филмова „Срби на Крфу“, „Дианина деца“, „Злочин без казне“, „Стварање Краљевине СХС“…
Захваљујући Зарићевој рађа се и серијал документарних филмова под радним називом „Досије Косово“, који се бави хронологијом дешавања на Косову и Метохији у периоду од 1998. до 2004.
Ускоро на мале екране РТС стиже први од шест филмова који ће бацити ново светло на догађаје који су се дешавали на територији Косова и Метохије годину дана пре НАТО агресије на нашу земљу.
- У првом филму се бавимо првенствено отмицама цивила и полицајаца, као и убиствима војника на Косову и Метохији, која су се дешавале на путу између Дечана и Ђаковице. То се дешавало од марта, кад почиње оружани сукоб ОВК и полиције, и траје до краја септембра 1998, када се завршава велика летња офанзива српске полиције. За то време само у Ораховцу и околним селима је за један дан отето скоро 100 људи. Одвођени су у логоре у Јабланицу, Лапушник, Ликовац… ОВК терористи су чистили српска села, покупили би старије људе, одводили их у те логоре, подвргавали језивим мучењима. Готово да нема Срба који су преживели, има неколико Албанаца који су сведочили у Хагу и та сведочења су језива – каже Слађана Зарић, уредница информативног програма РТС, на почетку интервјуа за Српски телеграф.
Јавност је упозната с догађајима током бомбардовања, али ви говорите о години раније?
- Да, фрапантно је да се радња дешава 1998. Јавност је донекле упозната с дешавањима током и после бомбардовања земље, али морам да признам да сам и ја, као новинар, била запрепашћена и да нисам знала за та дешавања. Према подацима комисије за нестала лица, на тој територији отето је 350 Срба, од којих се још 51 лице води као нестало. То је оно што ме је највише и погодило, као и то да све што се тада дешавало није презентовано. Скривали смо сопствено страдање, страдање нашег народа. Једино логично објашњење је да је то рађено да се Срби не би иселили с Косова. Верујем да се из тог разлога није приказивало.
За те злочине нико није одговарао?
- Није негирано да су се злочини догодили, али да би се то и доказало, морали су постојати сведоци. Морао је постојати неко ко је видео егзекуцију, а Срби су сви страдали. Познато је и да су Албанци који су били кључни сведоци проналажени и убијени после 1999. Осуђен је један припадник ОВК на 13 година затвора, али није било довољно доказа против Лимаја, који је командовао том оперативном зоном и на чијој територији је био логор Лапушник.
У акцијама ОВК страдали су и Албанци?
- У тим терористичким акцијама је страдало више Албанаца. Заправо, сви који су тада наставили да раде у нашим државним институцијама сматрани су српским шпијунима, тако да су и они убијани. Значи, шумари, поштари… Прошли су исте тортуре које су пролазили и Срби.
Коју следећу тему ћете екранизовати?
- Други филм се бави наводним масакром у Рачку, који је био непосредан повод за почетак бомбардовања Југославије. Мислим да ће људима бити занимљиво јер о томе причају директни учесници битке. Снимила сам педесетак људи који су били тог дана на терену, па ћемо видети шта се, када и у ком тренутку дешавало. Завршила сам интервјуе и сада ћемо радити драматизацију. Ако мене питате, ту нема говора о масакру цивила, то је била антитерористичка акција, где су у селу били припадници ОВК или они који су им давали логистичку подршку.
Шта вас мотивише да снимате ратне филмове?
- „Ратне приче са Кошара“ и „Ратне приче са Паштрика“, на које сам изузетно поносна, почела сам да радим слушајући приче тих дечака. Осетила сам да колективно морамо да им кажемо: „Хвала.“ Серијал о Косову радим јер сматрам да недужне жртве не смеју да се забораве. Причајући приче о страдањима Срба, желим да њихове судбине упишем у колективно сећање нашег народа. Судбине отетих морају да остану забележене и искрено верујем да ће починиоци бити приведени правди.
Одакле потреба жени да се бави ратном тематиком?
- Верујем да су филмови које радим и антиратни јер показују страхоте онога што се дешавало. Верујем да нико ко је погледао шта су прошли војници на Кошарама, а тај филм има шест милиона прегледа на Јутјубу, не жели да се тако нешто било када и било где понови. Рат мора увек бити последња опција и надам се да моји филмови шаљу и ту поруку.