СВЕТ НА ПУТЕВИМА НЕМАЊИЋА

Српски средњовековни путеви представљали су спону између истока и запада, пре свега за трговце, али и за крсташе

Српски путеви су често и детаљно описивани у средњовековним европским приручницима за трговце и крсташе, а у интересовању нису заостајали ни арапски и османски путописци и обавештајци. Разлог великог интересовања је једноставан: Србија је, како објашњава др Дејан Радичевић, доцент на Катедри археологије Филозофског факултета у Београду, била кључ комуникације Истока и Запада.

Неоправдано се, како указује наш саговорник, сматра да је средњи век време кад су људи мало путовали, јер је то био веома динамичан свет, о чему говори и податак да је Свети Сава два пута обишао Свету земљу, а непрестао је путовао између Србије, Свете Горе, Константинопоља и Солуна.

– Данас то изгледа невероватно, али је у оно време било уобичајено. Нашим путевима тад се крећу у потрази за послом рудари из Саксоније, уметници и знатлије из Италије, најамници из Немачке, пролазе ходочасници из Француске, монаси из Русије, са Синаја и Кипра… – каже др Радичевић.

Сви ови путници су по правилу свраћали у утврђене манастире, удаљене на дан марша, који су поред улоге духовних и образовних средишта били и средњовековни мотели. У њима је могло да се коначи, добије храна, затражи медицинска помоћ, размене корисне информације, а радила је и мењачница. Институција панађура, која се одржала до данас, одблесак је великих средњовековних трговачких скупова крај манастира.

– Сведочанство о томе је и настанак града Пријепоља који се први пут помиње као новозграђени трг испред манастира Милешеве – наводи др Радичевић. – На првобитном тргу уз манастир подигнут на раскрсници Дубровачког, Дринског и Зетског пута завладала је тако неподношљива гужва трговаца и ходочасника да су власти морале да направе нови град.

Кључ успеха и напретка, као и доцније пропасти средњовековне Србије било је њено рудно богатство и саобраћајна чворишта, примамљива и трговцима и освајачима.

– Осим старих римских саобраћајних праваца кроз Србију, тад се развио низ нових који су спајали јадранске луке од Скадра до Дубровника с рударским центрима и трговима – наводи др Радичевић. – Тадашњи свет се није суштински разликовао до данашњег: око српских рудника сребра и злата су ницали тргови, а трговци су тражили путеве којима би стигли пре конкуренције.

По византијском моделу и у Србији су постојале државне комисије за одређивање трасе и начина градње путева. Забушавања није смело да буде јер су квалитет контролисали лично владари. И данас, у народном сећању становника Рашке области опстаје Краљев пут од Скадра, кроз клисуру Лима, преко Пештерске висоравни, који се спушта на Дежеву, Рас (данашњи Нови Пазар) и наставља клисуром Ибра до ушћа у Западну Мораву.

– Српски велики жупани, краљеви и цареви спадали су међу највеће путнике у Србији и проводили су добар део живота на путу – указује византолог проф. др Радивој Радић. – Све до пред крај средњег века они нису имали сталне престонице него су се заједно са двором селили из једне резиденције у другу.

Владарска свита с пратећом војском непрестано се кретала с краја на крај земље показујући становништву да брине о развоју и одбрани сваког дела државе. Крсташке историје, које су писане као војни путни приручници, истичу да скретање с путева и покушај пљачке српских села доноси фаталне последице.

– Срби имају отровне стреле и кога ране, тај смрти не може побећи – забележио је фратар Арнолд из Либека, додајући да се се српски стрелци брзо и вешто крећу шумама које прате путеве.

Сви српски друмови имали су чуварску службу чији је застрашујући изглед описао византијски дипломата и историчар Нићифор Григора.

– Изненада, искочише неки људи из оних провалија и стена обучени у некакве црне одеће које су биле од вуне и кожа, налик на демонска привиђења. Већина је имала у рукама оружје за бој прса у прса. Неки су рукама имали и самостреле. Међутим, радило се о добронамерним људима који су објаснили да су чувари путева и да им је задатак да спрече сваког ко ради пљачке кришом хоће да дође у оближње крајеве – одахнуо је Григора.

Немањићи су знали да успех државе почива на безбедности трговине, о чему је остао траг у Душановом законику. Члан 118 наглашава: „Трговце који иду по царевој земљи нема право ниједан властелин, нити било који човек силом узнемиравати или приграбити робу“.

Закон је обавезивао да на безбедност путника пазе и успутна села:

– Ако ли не буду ушчували стражу, која се штета, или разбојништво, или крађа и зло учини у том брду у пустоши, да плаћају околна села којима је заповеђено да чувају пут – писало је у Законику.

Српски закони одредили су и строге стандарде за „падалишта“, места где су путници могли да одморе без бојазни да ће бити покрадени, што је позитивно утицало на имиџ земље.

Путеви у средњовековној Србији били су званично категорисани, открио је у старим повељама велики истраживач др Гавро Шкриванић:

– Цестом се означавао онај који је припадао главној путној мрежи, док је појам пут начелно представљао саобраћајницу од локалног значаја. У средњовековним српским повељама налазимо и на назив друм, од грчке речи дромос. Називом колник се обележавао пут којим саобраћају кола – писао је Шкриванић.

Изградња саобраћајница је генерално била државни посао, али неке су финансирале заинтересоване трговачке компаније из приморја. Путеви су грађени и као задужбине, о чему је нађено сведочанство уклеснао на каменом крсту у херцеговачком селу Хуму: „Нека се зна како проби Раосав Вукићевић пут за душу материну“.

БЕЗБЕДНОСТ У ВИСИНИ

Рељеф брдско-планинске Србије на граници византијске и папске Европе био је испресецан сноповима саобраћајница које, по правилу, нису ишле речним долинама.

– Средњовековни путеви којима су ишли каравани коња, односно товарна стока, обилазили су дубоке клисуре и мочварне долине, а држали су се страна и планинских гребена – забележио је велики географ Јован Цвијић. – Путеви на висини чували су путнике и караване од одрона, бујица, али и од наоружаних разбојника, који су називани „гусари“. У случају напада на караван, коњи натоварени робом су растеривани да би што мање њих било ухваћено и покрадено.

СРЕДЊОВЕКОВНА ТЕХНОЛОГИЈА

Средњовековне саобраћајнице су пажљиво конструисане. Како је открио др Шкриванић, на местима где је пут прелазио преко хумуса основа је израђивана од крупнијег камења пободеног у земљу преко кога је насипан постављан туцаник или шљунак, а на крају танак слој земље ради везивања.

– У брдским крајевима, где је основа била тврда стена, пут је оивичаван већим каменим плочама, а затим насипан ситнијим каменом. Грађене су и ниске широке степенице на које су коњи могли лакше да се ослањају – забележио је Шкриванић.

Извор: novosti.rs