Још пре него што је „одбегао“ на Свету Гору, принц Растислав Немањић је знао да онај који не служи Богу, не може служити ни свом народу. Отуда је ревносно монаховао погађајући оба циља – угодивши Богу учинио је непролазна дела за свој народ, чије вредности и ми данас баштинимо. Јер, Свети отац наш Сава је најпре био монах, Светогорац, па тек онда све оно друго, што ми у свом незнању волимо да истичемо, кад га се понекад сетимо. Овом приликом ћемо скренути пажњу на мало познато „Законоправило“ Светога Саве (из 1219.), зборник „црквених правила“ и „грађанских закона“, којим се уређивао духовни, породични и правни живот у новој, самосталној српској Цркви и краљевини. По свом теолошком и историјскоправном богатству овај Зборник је права света књига Срба. Догматски и апологетски списи овог „Номоканона“ (на грчком језику) имали су за циљ да Србе учврсте у правоверју и заштите од многобројних јеретичких учења, поготово од латинске јереси.
Они су послужили као преовлађујућа основа за 130 година млађи Душанов законик (остајући „Закон светих отаца“ и извор „божанског права“), а да је њихов значај непролазан види се по томе да су остали основа световног законодавства и у Закону проте Матије Ненадовића с почетка 19. века.
За нас је овде интересантна поука о томе какав је однос законодавца био према онима који су постали ратни заробљеници (или учинили штогод против „закона туђинских“) и тако допали заточења у другим државама. Било је, наиме, прописано да се предузме све за њихово ослобађење (да се завешта имовина, прикупља милостиња, да се властела одрекне дела прихода, да се чак отуђе и црквени сасуди да би се сакупило довољно за откуп) и да се дотичноме обавезно суди у нашој земљи, ако се огрешио о закон.
Са „Законоправилом“ Светога Саве Србија је почетком 13. века и за данашња поимања била правна држава. Колико је то она данас, пресудите сами.
У „Хиландарској повељи“ Стефана Првовенчаног каже се да је његов отац Немања (тада већ монах Симеон) „пошао у Свету Гору, тај земаљски рај, да се насити краснога гласа пречудне оне птице, Саве монаха.“ Слаткогласни његов пој за српски род траје и данас, чули га ми или не, и трајаће док је времена…
