Данас, када обележавамо дан светог Саве, ваљало би да се подсетимо његовог наслеђа, по ком га данас највише и памтимо. Као што је највеће Христово наслеђе – хришћанство, исто тако је највеће наслеђе светог Саве – светосавље. А шта је заправо светосавље?
Један мој пријатељ је ово сасвим пристојно сажмео у једну реченицу; светосавље је органска повезаност Државе, Цркве и Народа. Дакле једна симфонија, усклађеност, комплементарност духовне и световне власти са њеним народом, онако како је то било у доба Немањића и онако, како би то могло да буде данас, да смо ми налик нашим тадашњим прецима.
Такође, као што Христа не треба кривити за „погрешна скретања“ разних хришћана и „компромитацију“ хришћанства, исто тако не би требали о светом Сави говорити и „судити“ кроз светосавље и разне „скретничаре“ са светосавског пута, већ бисмо требали кроз светосавље сагледавати Србе и све српско. Јер у светосављу се крију одговори на сва наша питања, која су нажалост (или на срећу? ) готово истоветна онима из периода када је свети Сава још био жив и ходио међу Србима.
Срби су имали ту срећу да су своју нацију „зачели“ још у средњем веку, далеко пре многих других „срећнијих“ народа, али имају ту несрећу да им национално питање још ни дан данас није решено (пошто српске земље и српски народ нису заокружени у једној политичкој целини, у једној „комплетној“ националној држави) . А своју нацију су „зачели“ још у средњем веку, управо тако што је свети Сава 1219.године изборио аутокефалност српске цркве, бејавши рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“ .
Колико смо тада имали среће, време верских ратова у Европи ће показати, када су стотине хиљада људи умирале јер су хтели своју засебну, „националну“ цркву, у том својству аутономну у односу на папу и Рим. Јер управо у тој нашој „изузетости“ у црквеном погледу од Цариграда, огледала се и наша различитост у односу на остале православне народе, јер је у средњем веку вера била предоминантно одређење код „распознавања“ људи, као што је данас нација. Јер шта је друго припадник Српске аутокефалне цркве могао бити, ако не Србин.
Период турског ропства, који је „видовити“ а заправо далековиди свети Сава предвидео и предосетио готово два века пре тог „догађаја“ , пре пада средњевековних српских земаља под власт Османлија, био је ваистину мрачан и кобан и за Србе и за светосавље. И у том периоду, вишевековног лутања и сабирања, потуцања по туђим земљама, војскама, службама, када нисмо имали државу, Црква нам је била – и Црква и Држава. Иста она Црква којој је темељ ударио свети Сава, истој оној која и дан данас, уз све „измене и допуне“ , постоји, иста та Црква је српски народ под ропством у две и више држава кроз четири и више векова, сачувала у великој мери од исламизације и покатоличавања, од физичког уништења и духовног пустошења, сакупљала га и сабирала, јер је она једина, целовита, непрекинута, наставила да делује на свим просторима некадашњих српских средњевековних држава.
За то време, свештенство је неретко дизало устанке, када је то било „у складу“ са већим европским потресима тих периода, храбрило и бодрило паству да истраје до коначне победе… Један такав је био и Банатски устанак Срба из 1594. године, који је повео Теодор Несторовић, епископ Вршца. Са ликом светог Саве на барјацима и са светосављем у срцима, устаници су пружали отпор турским освајачима, а епилог му је познат – угушен је а у знак одмазде је Синан-паша Београдски наредио пренос Савиних моштију из Милешеве у Београд и њихово потоње паљење на Врачару, како би се Срби „са ове стране“ Дунава обесхрабрили и одустали од потенцијалног дизања устанка, тј. његовог преношења и на ову страну реке. Међутим, овај краткорочно гледано можда и мудар потез турског паше, дугорочно је само охрабрио Србе и додатно их „гонио“ увек у борби за слободу.
Могло би се рећи да је и ту до изражаја дошао вечити „српски инат“ који ниједан окупатор није могао да „прокљуви“ и неутралише, те угуши у потпуности. Данас, на том месту, где су пре 424 године гореле мошти светог Саве, данас је један од најлепших и највећих православних храмова на свету, посвећен управо њему.
Подстакнути дивљањем четворице дахија а надахнути сјајем о некадашњој српској држави и жељом за обновом исте, Карађорђе и устанички вођи су се закунули на једном малом дрвеном крсту да неће један другога издати и да неће одустати док Србију не ослободе од Турака. Стварањем прве аутономне српске државе, из које је после тога 1878.године произашла и независна кнежевина Србија, светосавље се успоставља као државни празник.
Свети Сава је установљен за школску славу одлуком „Совјета Књажества Србског“ 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се: …“свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати“ .
Црна Гора га уводи 1856. године, под књазом Данилом. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти.
После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем светог Саве као школског патрона.
Данас се он прославља у свакој основној и средњој школи у Србији, на бројним факултетима и установама, на достојанствен али недовољно свечан начин. Може се рећи отприлике да какви смо ми према Савиндану, светосављу и светом Сави генерално, такав је и Бог према нама. Јер ако ми не поштујемо и не волимо оца наше нације и Цркве, зашто би нас поштовао и волео наш Небески Отац?
Да живимо сви у слози, свети Саво ти помози. И да Срби имају твоју мудрост и преданост „народном послу“ . А ти се од горе моли Богу за нас. Па ће бити боље…
Никола Јовић
НАЦИОНАЛИСТ
