Српски средњовековни манастир из прве половине XIII века, Жича, посвећен је Хриством распећу а и сам је, како кажу, “распет” између Истока и Запада јер тврде да се налази на једнакој удаљености од Цариграда и Рима.
Ипак, оно што већина људи прво примети када је у питању ова импозантна грађевина јесте њена боја. Јер, нема баш пуно манастира у Србији, а ни на свету који су тако интензивно црвене боје.
О томе како је до овога дошло постоји занимљива прича.
Наиме, Жичу је подигао први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић, а значајну улогу у њеном подизању имао је и његов брат, Свети Сава.
Он је једно време боравио на Светој Гори, а по повратку из Никеје у Србију 1220. године наредио је извесне промене у архитектонском изгледу цркве. У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено.
Историчари уметности сматрају да је то била управо идеја Светог Саве који је на Светој Гори видео храмове као што су Лавра и Ватопед који су били црвени. Тамо се и упознао са веровањем да црква почива на крви мученика и да је то симболични оживотворено у боји цркава и након тога је захтевао од мајстора да и Жичу обоје на исти начин.
После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком XИВ века обновио краљ Милутин.
Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као “Седмоврата”. Слично, главна манастирска црква, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу), па се у стручним списима још назива и Спасова црква иако је ово углавном непознато.
