Иако је написао сценарије за бројне важне филмове и режирао велика дела српске кинематографије, те написао књижевна дела која представљају национално благо ове земље, Бокан се пре свега представља као личност, личност која трага за суштином.
Свој пут ка Господу налази у национализму, у љубави према својој отаџбини и према свом народу.
Како су изгледали ваши професионални почеци?
- Почетак свих почетака је тренутак када сам студирајући филмску режију на Факултету драмских уметности у Београду осетио да сем рокенрола, поп културе, америчког филма и онога што смо инстинктивно прихватили сви ми са те класе који смо студирали заједно: Динко Туцаковић, Михајло Станић, Милош Павловић и још нас неколико. Осетили смо да постоје и неки други путеви. Милан Младеновић је, на пример исто као и ја ишао у 11. београдску гимназију. А то трагање за истином почело је негде 80-их. На неки начин сам био принуђен да напустим све своје редитељске амбиције и да живим у свету у коме нема дублова, у коме је бол стварна, али је ефекат неупоредиво већи него када бих радио условњен забранама. Такав живот почео је за време мојих студија на академији. Да сам са ставовима какве имам данас хтео да упишем академију, никада не бих био примљен, али срећом, постојало је неко судбинско провиђење, које омогућава нешто другачије.
С обзиром на то да сте се присетили Милана Младеновића и Гилета, шта је вама заједничко, а шта је разлика?
- У стилу и психологији има доста сличности, има нешто и у ритму, рокенрола. То даје непосредност, покретљивост, нема избегавања кад као „киша око Крагујевца“, не мора да се размишља, непосредност је ту. Непосредност је пречица ка истини, за разлику од стратегије која је фантастична у односу са некима, али у односу са својима је стратегија бесмислена. То је оно што спаја Гилета, који се бацао у публику и Милана Младеновица који је ударао у гитару и такође одјекује његовим речима осећање. Све то исто постоји и код мене, на други начин. Ритам рата је веома сличан ритму рокенрола, сличнији ритму рокенрола него што су то политика или каријера. Сви смо хтели да живимо живот. Спајала нас је потреба за духовношћу. Милан је трагао за правдом, а ја сам дошао пред правду вере у Бога на правослани начин, отаџбински, на начин наших предака, кроз оно што бисмо могли да назовемо Светосавље. Сви смо трагали и трагамо за нечин, а никога од нас није успех интересовао. Занима нас да дођемо до својих одговора.
Да ли је разлика у томе што је Милан Младеновић на почетку рата имао антиратни бенд, док сте се ви залагали за одбрану српства?
- Када је почео рат, он је наставио да живим оним предратним животом. То је био неки начин одбацивања лажи, јер они су видели у нашем национализму лаж и суву политику којом ће се неко користити, а окрвавиће се и страдати неки други. За разлику од њих ја сам видео и могућност неког другачијег приступа српству. Видео сам да су постојале конкретне муке и проблеми у таквој реторици. На мене је утицало дубински смисао национализма, као нечег што спаја, разједињене људе у посткомунистичком друштво. Добили смо могућност да идемо у цркву, на литургију, да нешто читамо што раније нисмо могли… Ја сам свој пут нашао у отаџбинској литератури.
Господине Бокан, данас после свих животних и професионалних искустава да ли себе више доживљавате као режисера или писца или је нешто друго у питању?
- Временом сам схватио да ти костими које облачимо у животу, те униформе, да су то само околности, а да је суштина личност, коју градимо кроз наше искуство и кроз оно што откривамо. Човек врло брзо сазнаје да је амбиција једна дводимензионална, празна. Постоји суштина, а потреба за смислом је наш пут, пут ка нечем важном, а не само ка неким успехом који дође и прође. Са те стране ми је важно шта је у том костиму, у тој униформи. Због таквих ствари ја не желим да учествујем у политици, односно у конкретној политици, партијској, предизборној, јер тиме бих гурао људе, као чаробном фрулом да гласају за мене у неку кутијицу. Тако не би били моји пријатељи, браћа, мој народ него само неки фанови, навијачи. Конкретан однос са људима којима покушавам да мењам живот је да их убедим у то, да је центар тамо где је Христос, а све што је даље од Христа провинција. Можете да живите у духовној провинцији на ивици самоубиства, празнине и бесмисла, а да живите на Дедињу у некој кући, као професор Београдског Универзитета, или неке високе лондонске школе, потпуно је свеједно. Смисао је центар. Провинција је место које су некада добијали, у старо време, у Риму војни ветерани, војници, да тамо живе. Провинција је једно лепо место где се живи, а не у некој гужви. А сви желе да иду негде. Има нека чувена фраза, када дођу млади репортери па питају „Имате ли места за излазак?“ Излазак из чега, одлазак из чега? Често када изађу негде ухвати их неки неиздрж, па иду на неко друго место. Након пола сата, сат иду на неко треће место, зато што им је самима са собом досадно. Зато људи само путују, па заборављају где су били, где се неко место налази, годима забраве где су били уопште.
То је варљива фатаморгана која чини да се осетиш као да живиш. А можеш да живиш само кад имаш ставове, кад си укорењен у неку традицију, кад ниси само балван кога неко помера са једног на друго место. Него си као храст, стојиш на неком месту, знаш где си и знаш због чега си ту, шта је твоја дужност. На утакмици Црвена звезда – Бајерн се појавио један фантастичан слоган, који далеко превазилази стадион и спорт – „Храброст је ваша дужност“. Наша дужност је да будемо храбри, наша дужност је да будемо уз свој народ, да останемо уз оне који нам можда нису слични, као у Првом светском рату, када су у истом рову били студенти из Минхена, Берлина и Лондона и сељачки синови – нешто их је повезивало. Много дубље неко познавање на пример Шилера, Шекспира или неког научника. То је, дакле, мени најбитније. Трагање за суштином мог постојања у живом ланцу, који иде од мојих предака којима не знам име, преко оних претходника којима знам име и о којима сам дужан да размишљам. Национализам је цивилизацијска тековина. То није пећински однос међу људима, није људождерство као што покушавају да нас науче наши непријатељи. Национализам је када се „родољубавно“ повежемо око заједничких вредности.
Постоје ли нити које спајају национализам и космополтизам?
Наравно да постоје. Није познавање ствари, радозналост, образовање сметња да неко буде национално одређен. То се није десило ни у случају Јована Цвијића, ни у случају Николе Тесле, Пупина, Слободана Јовановића, Борисава Пекића и толиких других. Група талентованих националиста је неупоредиво јача од групе антисрба. Антисрби су производ модерног времена, појавили су се између два светска рата, пре тога нису ни постојали, а после Другог светског рата у условима идеологије комунизма се појавила једна група таквих.
Шта је Драгослав Бокан рекао о Косову и Метохији, ситуацији у региону и другим темама можете погледати на видео-снимку:
Јована Ћирковић / Саша Рајковић
