Након 12 година од смрти највољенијег српског патријарха, Павла, главна медицинска сестра централних апартмана на Војномедицинској академији у Београду Мара Тешић за Objektiv.rs је одлучила да проговори о последњим данима живота Његове светости.
Како наводи ова пожртвована медицинска радница која је током свог дугогодишњег искуства у раду са пацијентима добила и орден, за њу су највеће награде познанства са патријархом Павлом, као и патријархом Иринејом и Германом.
- За време боравка Његове светости, на ВМА је подигнута мала црквица у којој је боравио када год је могао. Једног дана, у току празника, мој задатак требало је да буде да га одведем у цркву. Ипак, нашла сам се пред тескобом коју је, без речи, успео да реши само он – почиње причу наша саговорница.
Како истиче, патријарх Павле је осећао друге око себе, тачно је знао како да другима олакша муке.
- Требало је да га пресвучем, ставим у колица и спустим доле у црквицу. Међутим, мени је било толико жао да га у таквом стању померам јер је заиста био немоћан и болестан. Била сам у жестокој дилеми како да одлучим да га не одведем у цркву када је то човек који је цео живот посветио вери и молитви. У тој својој дилеми пришла сам кревету и нисам ни изговорила целу реченицу, а он, увек је знао са којим мислима долазим код њега. Пољубила сам му руку и рекла сам му:
- Ваша светости, помозите ми у намери да решим своју дилему. А он је рекао само: „Немојте ме, Маро, уморан сам.” То је било последње, уследио је крај – наводи медицинска сестра последње речи 44. поглавара Српске православне цркве.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
