Доктор Игор Петровић, отишао је у Хиландар и дежурао седам дана у Хиландарској амбуланти. Иако је цео живот био верник имао је страх од посете овој светињи. Није био сигуран како ће се уклопити, каже Петровић.
Његови страхови су били неосновати, када је крочио на тло Свете Горе, осећао се јако пријатно, као да је одувек ту.
Петровића је одушевио њихов начин живота који се никада није променио. У овој светињи као да је све стало. Сваки монах има своје задужење, све се ради у миру и спокоју, без икакве журбе и све се стиже.
Сам Господ Бог им омогућава то, јер уз молитву Њему све се може. Доктор Петровић открива да Хиландарски монаси не болују од неких тешких болести. Само један монах има хипертензију и хипертиреуозу.
Братство манастира је здраво и витално, сем неких прехлада нема већих обољења. Због начина живота могу оболети од проширених вена због пуно стајања.
Након повратка доктора Петровића у ваљевску болницу је дошао и хиландарски игуман, архимадрит Методије.
Архимадрит је рекао да му је част што је обишао болеснике, јер је тако испунио заповест из Јеванђеља, где пише да када обиђемо неког болесника то је као да смо самог Господа посетили.