У манастиру Свети Сава надомак Чикага живели су и сахрањени Краљ Петар Други Карађорђевић и песник Јован Дучић, али и два српска свеца, Свети Мардарије и Свети Николај, а ту се налазе и мошти трећег, Светог Севастијана Џексонски, првог православног свештеника рођеног у Америци
На ободу турбулентног Чикага, у зеленилом окупаном пејсажу мирног градића Либертивила, налази се манастир Свети Сава, најзначајније, али поред манастира Хиландар и најсветије место српске духовне али и световне историје ван Србије.
У овом манастиру, који је дуго година био највеће упориште Слободне (расколничке) српске православне цркве под руководством владике Дионисија Миливојевића, данас се налазе мошти чак три српска свеца, Светог Мардарија Ускоковића, Светог Николаја Велимировића и Светог Севастијана Дабовића (Џексонског), првог православног свештеника рођеног у Америци, кога је управо владика Николај прозвао “највећим српским мисионаром модерног времена”.
Историја овог манастира и почиње од првог од три побројана свеца, Мардарија Ускоковића, који је уз помоћ верника исељеника 1923. године поставио темеље манастира оваквог какав и данас стоји, окружен са свих страна хумкама четири генерације српских емиграната који су у потрази за бољим животом дошли у Сједињене Америчке Државе. Кључну помоћ у изградњи у доба тадашње велике економске кризе обезбедио је својом донацијом од 30.000 долара наш велики научник и проналазач Михајло Пупин.
-Занимљиво да је Свети Мардарије још са својих 11 лета затражио да га замонаше у Црној Гори, али је тамошњи митрополит то одбио, сматрајући да је исувише млад. То га, међутим, није поколебало, па се запутио у Србију, где је митрополит Димитрије пристао да му да дозволу. Кад ју је добио, пешице је отишао из Београда до манастира Студеница, где је примио монашки постриг, приповеда јеромонах Серафим, игуман манастира Светог Саве у Либертивилу.
Касније је Мардарије постао и први епископ Српске православне цркве у Америци и Канади, пре тога једно време је службовао и као заменик другог свеца, владике Николаја Велимировића. Манастирска црква, својевремено духовни центар епископије, подигнута је у препознатљивом, руском Новгород стилу, што није нимало случајно…
-Занимљиво је рећи да Мардарије у Америку долази у служби Руске цркве, директно из Москве, где се школовао, али непрестано ради на томе да Срби успоставе своју Епископију, у чему су га и Руси подржали. Земљу на којој данас стојимо, на којој су манастир, гробље и владичански конак купио је сопственим новцем, кога је дуго скупљао. А приликом изградње цркве је обављао и физичке послове, иако већ озбиљно нарушеног здравља као последица већ поодмакле туберкулозе, истиче игуман Серафим.
Он је био један од оних који су имали прилике и уживо да посведоче о светости Мардарија Ускоковића. Наиме, након што је Свети Синод СПЦ у Београду 2015. године канонизовао Ускоковића као свеца, одлучено је да се његови земни остаци, 82 године после упокојења, изваде из скромног, такорећи монашког гроба. А онда се десило нешто што је показало да је одлука Синода била на месту…
–Било је великих компликација приликом отварања његовог гроба, јер је био заливен бетоном. Поклопац је у једном тренутку пао на ковчег, разбивши га. Из гробнице се осетио пријатан мирис, попут тамјана, који је убрзо нестао, али ускоро смо угледали његово тело, које је било сасвим очувано, као и све на њему, кожа, нокти. Његова коса и брада биле су чисте као да су пре тога опране и осушене. Пред нама није био костур ни леш, пред нама су лежале свете мошти, онакве о каквима смо слушали приче а које су ретки имали прилике да спознају на овакав начин. Испоставило се да је био сахрањен окренут према западу уместо према истоку, што је била Божја промисао, јер да је било другачије свод би пао на његову главу и поломио је, присећа се игуман манастира Св. Саве.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Долазе Украјинци, Грци, Руси…најтужније је што има нашег света који дође у цркву а да уопште не зна ко се у њој налази. Понеки упитају па дознају. А овде леже мошти чак три српска светитеља…
Данас се мошти Св. Мардарија налазе изложене у манастиркој цркви, десно од олтара, где их верници могу целивати сваке недеље. Прича о светитељу и моштима се у међувремену прочула, па је све више оних који долазе да им се поклоне. Нажалост, међу њима мање је Срба, а више припадника неких других православних народа.
-Долазе Украјинци, Грци, Руси, најтужније је што има нашег света који дође у цркву а да уопште не зна ко се у њој налази. Прођу, запале свећу, понеки упитају па дознају. А овде леже мошти чак три српска светитеља, што би наш верни народ морао да зна. Мошти четвртог, Св. Петра Цетињског су, на жалост, украдене и однешене пре извесног времена. До дана данашњег покушавам себи да објасним мотиве онога ко је тако нешто учинио, али не успевам, констатује игуман Серафим.
О владици Николају Велимировићу је много тога написано, али мало се зна да је он овај манастир доживљавао као своју другу кућу, па је сходно томе и сахрањен овде. Његови остаци су пре неколико година ипак ексхумирани и пребачени у манастир у његовом родном Лелићу крај Ваљева.
-На жалост, у последње време се о владици Николају, као и о овом манастиру генерално, говори углавном у контексту наше дневне политике, мање се прича о духовницима који су у њему провели свој век у молитви и сабразју са Богом. Можда је и то разлог што овде у манастиру, сем мене, нема ниједног монаха ни искушеника, додаје игуман.
Поред владика и епископа, те многих високих достојника Југословенске владе у егзилу, попут премијера Божидара Пурића, у дворишту цркве сахрањен је и велики песник и дипломата Јован Дучић, који је ту провео последње дане свог живота. Године 2000-те његови земни остаци пребачени су из Либертyвила у родно Требиње.
У манастиру је својевремено, по доласку из Лондона, живео и краљ Петар Други Карађорђевић, који је се овде молио и водио разговоре са тадашњим епископом Дионисијем, у туробна и тешка времена црквеног раскола и комунистичког прогона. Краљ Петар је по његовој жељи ту и сахрањен, дуго година лежао је испод камене плоче у цркви све док га наследници 2013. године нису пребацили у породичну гробницу на Опленцу. Недалеко одатле, ван гробља, сахрањен је и његов.
У комунистичким очима манастир Св. Саве у Либертyвилу посларатних је година дуго био симбол и најјаче упориште четничке емиграције, што и није далеко од истине. О томе сведоче и плато испред цркве на коме су бисте три наистакнутија официра Краљеве војске у отаџбини. С десна и лева су мајор Павла Ђуришић и војвода Момчило Ђујић, а у средини ђенерал Дража Михаиловић.
За разлику од Ђуришића и Михаиловића, које су комунисти убили, Ђујић је успео да се докопа Америке, а управо је манастир био зборно место њега и његових сабораца у егзилу. Касније је преселио у Калифорнију (Сан Диего), где је и умро 1999. године.
На гробљу, које заузима највећи део имања, сахрањен је и новинар и активиста Драгиша Кашиковић, кога су агенти Удбе масакрирали 1977. године. Одмах до његовог, налази се и споменик малој Иванки, његовој поћерки, која је страдала заједно са њим, а коју игуман Серафим сматра четвртом светитељком манастира…
У склопу манастирског комплекса је и зграда која је подигнута за потребе Дечјег православног кампа, где су се током летњих месеци окупљали малишани из свих крајева Америке, али и из Европе и Србије. Камп већ дуже време не служи сврси, као ни Богословија, која је овде била смештена годинама, да би пре извесног времена премештена у оближњи манастир Нова Грачаница.
Ту, одмах преко улице, налази се конак владике новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина, саграђен скоријег датума, али и неколико сада већ оронулих кућа чији трошни зидови памте значајне догађаје и прави су историјски споменици.
У једној, која данас више сличи радничкој бараци, основан је први српски факултет у Америци. У другој, на спрат, која се тренутно реновира, боравила су два светитеља, Мардарије и Николај. По плану, када обнова буде завршена, у приземљу би требала да никне капела посвећена управо владици Николају Велимировићу.