Педесетих година прошлог века широм Југославије, у једној од највећих државних акција у здравству на нашим просторима, рендгенским зрачењем лечено је од микозе главе око сто хиљада деце. Више од пола века касније, тим лекара истраживача у Србији, покушао је, на основу искуства колега из Израела, да пронађе у Србији људе који су као деца прошли кроз тежак период лечења.
На оглас у дневној штампи дат пре десетак година, доктору Горану Шеву и његовој колегиници јавило се око пет стотина људи, помало изненађених да их се после толико година неко сетио. Они су у време масовног лечења зрачењем имали између четири и петнаест година.
– То сећање није изгубљено али је у оквиру здравствене струке у значајној мери потиснуто на маргине до те мере да је нама било потребно много времена да уђемо у траг целој тој мистерији – каже др Горан Шево, Завод за геронтологију Београд, а преноси Ртс.
Станко Ђокић, коме је 72. година био је први разред када су га са још петоро деце из сеоске школе у Вучју, уз противљење родитеља, лекари одвели у Ниш. Станко Ђокић из Вучја наводи да су двадесетак дана, два пута дневно, ишли на зрачење.
– После тога нам је сва коса отпала, а ону која је остала или нову која је расла медицинске сестре су нам чупале, сваку влас – сећа се.
После Другог светског рата дошло је до епидемије гљивичне заразе, односно микозе косматог дела главе. Оболела деца подвргавана су рендгенском зрачењу, а могуће је да је зрачење често било веће од дозвољеног. Оно се примењивало да би изазвало опадање косе, да би се очистила кожа за локалну примену лекова, а терапија је подразумевала ношење Лајмове капе, очврснутог колоидног раствора који подсећа на гипс. Према речима др Шева, деца су се враћала без косе са гипсаном белом капицом на глави коју су носили 21 дан, након чега је спровођена друга терапија, а због чега су их другови у школи задиркивали.
Иако је после проглашења епидемије само у Србији од 1950. до 1959. године било пет болница – у Београду, Нишу, Пећи, Пазару и Шапцу – података о малим пацијентима готово и нема.
– Нисам био ни свестан зашто ме зраче… Ми смо, једноствано, били као отписани – прича Ђокић.
У свету је педесетих година од заразне косопасице зрачено око 200.000 деце, али чак половина су деца из Југославије, углавном дечаци школског узраста.
– Ова акција радикације микозе у Југославији вероватно је била највећа акција те врсте у свету – сматра др Горан Шево.
Да ли је било последица зрачења и каквих код људи који су у детињству лечени од микозе главе није потврђено, али се зна да је Израел још пре 11 година обештетио преживеле.
