Становници Москве свакодневно користе метро, бити испод земље је за њих сасвим обичан догађај, али постоји и друга страна метроа о којој се мало зна.
Време пре рата
Инжењери су осим пројектовања траса по којима ће ићи метро радили и на тајним пројектима. Током изградње друге линије метроа, отворене 1937-1938. године, постојао је пројекат станица „Совјетска“, која је била између станица „Трг Свердлова“ („Театраљна“) и „Мајаковска“.
Стаљин је одлучио да се „Совјетска“ опреми за подземни штаб државне одбране. Станица није ни отворена, јер је раздаљина између станица била велика, тек 1979. године, после отварања станице „Тверска“, раздаљина између станица је подељена на два дела.
Изградња тунела на Арбатско-Покровској линији је почела пре рата, то је била веза између Кремља и Стаљинових бункера. Претпостављало се да ће бити саграђен стадион, испод кога ће опремити бункер за Стаљина са излазом на трибине.
Саграђена су два тунела за аутомобиле, један ка Кремљу и други ка станици метро „Сакољњики“. Од станице „Измаиловски парк“ такође постоји пут ка бункеру. Сличан бункер од 37 километара је саграђен и испод Стаљинове викендице у Кунцеву.
Ехо рата
Током бомбардовања Москве у јулу 1941. године метро је коришћен као склониште. Стањин је наредио да му се направи склониште у Кунцеву на дубини од 15 метара.
Због веће сигурности плафони су били од гвожђа. Улаз у бункер је неприметан, обична врата са шифром и степенице. Стаљин није силазио степеницама он се спуштао лифтом. Лифт је повезивао Стаљинову викендицу са бункером. Унутрашњост бункера је била раскошна, зидови су били од мермера, паркет, зидови канцеларије од храста, а у средини сто.
Од метро станице „Трг револуције“ до „Кијевске“ је 5. априла 1953. године пуштена тајна траса на великој дубини, која је саграђена за две године. Затим је направљен тунел од станице „Кијевска“ до „Парка победе“.
Први пут је тајна метро линија откривена тек 1980-их. Прва објава у медијима датира од 1992. године у листу „Аргументи и факти“.
Тема „тајне“ линије метроа је од 1992. године била разматрана и у часопису „Огањок“ који јој је дао назив „Метро-2“.
„Метро-2“ или „Д6“
Тајну линију „Метро-2“ су у совјетско време називали Д6. Овој теми су посвећени многи текстови, који су утицали на легенде о метроу. Приче на ову тему су прекинуте 1993. године. Не постоје званично потврђене информације о присуству „Метроа-2“ и нема тајних шема метроа. Аретими Лебедев је успео да прикупи нформације и направи приближну шему „Метроа-2“.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Прва линија
Почела је да се користи 1967. године са дужином од 27 километара. Њене станице су биле: Кремљ – Библиотека Лељина – Академија ФСБ – Академија Главни штаб – Раменки (подземни град са 15.000 становника) – Солнцево – Аеродром Внуково -2.
У књизи „Московски метрополитен“ из 1954. године се пише о петој линији метроа. Нејасна ситуација је била са метро станицом „Фрузенска“, јер су се станице „Фрузенска“ и „Спортивна“ налазиле где је и планирано, али подземни део није био изграђен. Сада је тамо станица „Варабјове горе“.
„Универзитет“ је планирано да се изгради поред главне зграде Московског државног универзитета, али је 1950. године другачије одлучено. Тунел између метро станице „Спортивна“ и „Универзитет“ спаја тунел са леве стране, који има велику низбрдицу и завршава се вратима. Ова врата се сматрају јединим којима се спаја московски метро и „Метро-2“.
Током 2014. године је пронађена и метро станица „Тропарево“ и у њеној близини вентилациони шахтови. Академија Главног штаба је имала пет спратова, али већина је испод земље. Верује се да су шахтови заправо служили за улазак у „Метро-2“. Постоје приче да су 1980.-их ту линију продужили до тадашњег владиног аеродрома Внуково-2.
У Подмосковљу у граду Одинцово је 1987. године саграњен комплекс зграда „Нове куће“ за раднике који су градили тајну линију метроа.
Друга линија
Почела је да се користи 1987 године, дужине од 60 километара са станицама: Кремљ, затим даље иде јужно паралелно са Варшавским аутопутем, до пансионата Бор, где се налази резервни пункт Главног штаба. Постоји и верзија, да је владина линија метроа била још дужа. Претпоставља се да је база изградње била код музеја Царицино.
Трећа линија
Користила се од 1987. године, дужине од 25 километара са станицама: Кремљ – Лубјанка – Мјасницка, 33 (штаб противваздухопловне одбране). Линија даље иде аутопутем Ентузијаста и преко Измаиловског парка, могуће је да има излаз код станице „Красних варот“.
Четврта линија
Најзагонетнија је четврта линија „Метроа-2“. О њој скоро да нема информација. Највероватније почиње у рејону метро станице „Смоленска“, преко „Парка победе“ и у бункер до Барвихе.
Зашто је потребан „Метро-2“?
„Метро-2“ је, наводно, контролисао КГБ (пододељење 15, под земљом), а после распада СССР-а контролише га ФСБ. Читав систем линија метроа је дубљи од „Парка победе“ (дубина ове станице метроа је 80 метара). Укупна дужина линија је 150 километара.
Основна функција му је да се њиме евакуиши представници власти у случају атомског напада. „Метро-2“ се користи за превоз терета и особља у мирнодопско време.
