Четврти октобар 2000. године. Наредног дана тадашња Демократска опозиција Србије у Београду организовала је велики митинг због наводне крађе гласова на Савезним и председничким изборима који су били одржани 24. септембра на којима су скоро подједнак број гласова добили кандидат опозиције Војислав Коштуница и Слободан Милошевић, тад актуелни председник Савезне Републике Југославије.

Од почетка октобра у Србији је било узаврело. Демонстрације, блокаде, неодустајање. Међутим обавештајне службе, посебно стране нису мировале, а посебно британска која је имала на подрчју Србије велика интересовања и очекивања. Тако је био заказан и састанак припадника британске обавештајне службе Ми6 и Војне обавештајне службе СРЈ у највећој дискрецији у Лакташима код Бањалуке.

Заправо, Британци су се прибојавали преваре и могућности, да неко од њихових агената буде ухваћен, везан и пребачен преко Дрине, па су као заштиту повели један тим специјалаца САС, који су били тада део контингента СФОР-а, односно мировних снага у БиХ. Ноћ уочи пада са власти Слободана Милошевића, чија се власт већ увелико заљуљала.

Специјалци су стигли пред једну кафану у необележеном возилу. Састанак је био одржан у вечерњим часовима и обе стране су носиле наоружање, јер се разговарало о веома озбиљним стварима, сведочио је пре неких 15 година један неименовани оперативац ЦИА који је учествовао у организацији тог састанка.

Циљ састанка тад британских и југословенских обавештајаца био је размена мишљења о политичкој кризи после председничких избора у Југославији, а британску службу Ми6 занимало је пре свега да ли ће Војска Југославије интервенисати против опозиције на страни Слободана Милошевића.

Ову информацију први пут обелоданио је тада дописник из Београда, британски новинар Тим Маршал у својој књизи Игра Сенки.

Заправо ова књига је веома важно сведочанство о политичким и закулисним играма које су се дешавале на Балкану 1998, 1999, 2000 и како је Запад помогао рушење Слободана Милошевића. Иначе интересантно је то јер су сва дешавања била прожета деловањем британске обавештајне службе.

Маршал близу краја своје књиге фолкусирао се на то како је британска обавештајна служба деловала против Слободана Милошевића. Па се тако спомиње један састанак из јуна 1999. на коме је тадашњи министар спољних послова Робин Кук одобрио у Лондону операцију дестабилизације Милошевића, који је успео да опстане на две велике лажи: „Прво, убеђивао је нацију да свет мрзи Србе. Друго, убеђивао их је да са светом могу да опште искључиво преко њега. Циљ је био изоловати режим и активирати опозицију.

„Политички рат има многобројне облике. Сваки понаособ не значи много, али сви заједно чине стратегију као ја је моћно оружје. Годинама су примењивани најочигледнији облици политичког рата. Од почетка деведестих Британска амбасада је надгледала допремање новца и опреме за независне медије. Те ствари су у земљу улазиле углавном приватним, незваничним каналима. Форин Офис је одобрио помоћ опозиционим стеанкама, а Ми6 тражио је контакте на терену како би прикупио информације које су недостајале“, пише Маршал који наводи и име компромитованог оперативца Ми6 Ричарда Томилсона који је истеран из службе и означен као непоуздан кадар како је отворено покушао да врбује неке новинаре у Београду, али кад је један запретио да ће позвати полицију и да му даје три сата форе да нестане пре него што оде у полицију и каже које.

Убрзо су дошли и остали који су били мало суптилнији , који су скупљали информације до којих су могли да дођу, али све су то биле непоуздане и непроврене информације.

Британци су такође радили на психолошком профилу Слободана Милошевића. Запослили су разне стручњаке, који су стотине сати анализирали његово стање психичко, здравствено, навике. А онда један од запослених у Ми6 заклључио је да је лакше начи људе из режима и са њима успоставити контакт и добити праве информације, за разлику од непроверене опозиције.

Метод за регрутацију у Србији

Врбовање се како описује Маршал одвијало на три начина давањем помоћи одређеним медијима, давање подршке одређеним оппзиционим политичарима и тражења инсаједра који желе да сарађују. Британци су како наводи овај новинар још 1997. године били дигли руке од опозиционих политичара, јер ови нису успели да искористе победу коју им је на руке испоручио обичан народ… По Маршалу ти политичари су се брзо вратили шепурењу и међусобним свађама. Тад је Форин офис закључио да су медији једина вредна опозиција коју вреди подржати.

Тако Маршала на подужем поглављу своје књиге на страни 179 наводи и да су Америка, Британија и Немачка потрошиле више од 60 милиона долара на финасирање српске опозиције…

Али вратимо се на састанак у кафани у Лакташима, наиме Маршал пише да су специјалци САС седели у камиону и преко скривених микрофона служали разговор који се водио у кафани.

„Овог пута људи из војне обавештајне службе јасно су рекли: чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати. Није било гранција за то и још увек нико није знао да ће се цела Врховна команда с тим сложити, али порука је пренета опозиционим лидерима у Београду. Само неколико сати пре почетка Дана Д сви заинтересовани су помно пручавали своје карте. Питање је било како ће ко одиграти“, записао је Маршал.

После овога није било ни чудо што су некадашњи лидери ДОС-а када се појавила ова књига дочекали је на нож и бесно хистерисали да ништа од онога што је у њој записано није било тачно. Да ли су обавештајци Ми6 и аналитичари из Форин офиса говорили истину или лидери ДОС-а и ондашње српске опозиције остаје на читаоцима да процене.