У последњих неколико месеци имали смо број јавно раскринканих и ухапшених шпијуна на територији Србије, какав није забележен у историји. Председник Србије Александар Вучић више пута је последњих година Београд упоредио са Казабланком из Другог светског рата, нагласивши да је ситуација са активностима страних обавештајаца још комплекснија откако је почела СВО у Украјини и рат колективног Запада против Русије.

Раскринкавање хрватских агената

До прошле године, у Србији је било веома ретко да се шпијуни хапсе, протерују и јавно раскринкавају. То не значи да активности страних обавештајаца нису биле велике, али су се такве ствари решавале углавном у тишини. Од чувеног случаја хапшења Момчила Перишића, Владана Влајковића Вираге, Миодрага Секулића и америчког обавештајца Џона Нејбора, у мотелу “Шарић” на Ибарској магистрали 2002. године, прошло је доста година док нисмо имали сличан случај. У 2016. години имали смо случај Чеда Чоловића који је ухапшен под сумњом шпијунаже за хрватску обавештајну службу СОА, а недуго после његовог случаја бројни медији су писали да је Вељко Попара из УКП МУП-а Србије осумњичен за шпијунажу и одавање података у корист Американаца. Све до прошле године било је свега неколико спорадичних случајева још, а онда је уследила права српска контраобавештајна офанзива. У новембру прошле године Србија је протерала Хрвоја Шнајдера, дипломату који је радио у Амбасади Хрватске, а заправо је био шпијун СОА-е. То је био до тада најмање пети случај у 22 године да у Србији падају хрватски шпијуни, али не и последњи. Кроз историју видимо да већину ухапшених и раскринканих у нашој земљи чине управо хрватски агенти.

Хрватска служба најактивнија у Србији

Божидар Кулишић, службеник Народне банке Србије (НБС), бивши удбаш, био је хрватски агент убачен као лажна избеглица након Олује. Ухапшен је 2001. године и умро током суђења. Радница Службе државне безбедности (СДБ) Србије Марица Лончар, такође је откривена 2001. године да је радила за хрватску службу. Ухапшена је и касније протерана. Хапшење хрватског агента Чеда Чоловића 2016. године је вероватно од свих случајева хрватске шпијунаже, све до случаја Шнајдер, било најбоље познато широј српској јавности. Чоловић је признао дело и у склопу нагодбе о признању кривице, осуђен је на три године затвора. Током 2019. године су бивши припадник МУП-а Србије Дражен Летић и бивши хрватски полицајац, а заправо агент СОА-е, Никола Кајкић осумњичени да су прикупљали податке како би дискредитовали напоре Србије у процесуирању ратних злочина. Летић је још раније током те године био ухапшен због шверца кокаина, док је Кајкић до данас остао недоступан српском правосуђу. Почетком 2023. године поједини медији су пренели да су двојица официра Војске Србије приведена под сумњом да су одавала војне тајне хрватској служби, по проблематици наоружавања наше војске, а посебно на мети за прикушљање података о томе су им били дронови самоубице. СОА је то радила не само за себе, већ и за НАТО, који ту службу користи за рад против војно неутралне Србије, при чему га нарочито занима развој војнотехничке сарадње наше земље са Руском Федерацијом и НР Кином. О овом случају осим штурих натписа у медијима, није било изнето никаквих детаља и прошао је испод радара јавности, Нема никакве сумње да је хрватска служба и за свој, а и за рачун својих западних савезника, вероватно најактивнија у Србији.

Бугарски шпијун признао дело

Недуго након случаја Шнајдер, имали смо и хапшење бугарског шпијуна са подручја Босилеграда. Резервни официр Војске Србије и радник Центра за културу у Босилеграду Љубен Глигоров (1963) ухапшен је под сумњом да је бугарској служби одавао поверљиве информације о стању у нашим оружаним снагама. Он је бугарској страни прослеђивао податке о броју војника у Врању, стању у јединицама, као и шта све они користе од оружја и опреме. Достављао им је и кадровску шему безбедносних органа. Такође, реферисао је и о политичкој ситуацији на југу земље. Осумњичени је признао дело, а био је праћен најмање годину дана. Радио је за бугарску Државну агенцију за националну безбедност (ДАНС). Њему је одређен притвор након саслушања. Терети се да је припадницима стране организације Републике Бугарске саопштио тајне војне податке, који могу да проузрокују штетне последице за безбедност, одбрану и војне интересе државе Србије. Када је реч о бугарској служби, она је слично хрватској служби, активна на подручју Србије и за свој рачун, али и за рачун својих западних НАТО ментора. С обзиром на то да су се случај Шнајдер и Глигоров догодили непосредно пре парламентарних избора у Србији, многи опозиционари су износили неосноване оптужбе на рачун државног врха да је наводно реч о популизму и предизборној кампањи, а можемо се запитати да ли су те тврдње износили из незнања само или можда јер су и сами, свесно или несвесно, били део мреже страних служби. Да приликом тих хапшења није била реч о прикупљању политичких поена, потврђује и то што се курс хапшења и јавног раскринкавања страних шпијуна итекако наставио и након избора. 

Похапшени албански агенти

Крајем претходне и почетком ове године, било је неколико хапшења у размацима, а која су повезана са разбијањем једне групе која је радила за албанску обавештајну службу, а делом и за њену марионету, тзв. Косовску обавештајну службу. Ухапшено је неколико лица у различитим интервалима, а вођа те групе, Дејан Раковић, недавно је у склопу признања кривице и осуђен на четири и по године затвора. Следећи случај који је јавно обелодањен у фебруару ове године јесте хапшење четворо држављана Србије које је спровела БИА, од којих је двоје радило у државним органима Републике Србије, а двоје у страној невладиној организацији. Не заборавимо ни то да је након децембарских избора било насилних протеста у Београду у којима су предводници били повезани са Немачком и њеним државним сервисом Дојче Велеом. Председник Србије је, коментаришући тадашње насиље на постизборним протестима, недвосмислено навео да држава има доказе о томе која је страна служба и на који начин била умешана у све то. У том периоду је објављено и да су руске службе упозориле српске колеге о плановима за преврат и насиље, а наша страна је то јавно потврдила и захвалила се руској страни. Неколико месеци након тога, нешто слично се дешавало када је руска страна упозоравала на злоупотребу протеста против литијума у циљу преврата и дестабилизације Србије од стране Запада, а занимљиво да се на сличан начин по том питању, као и о деструктивној антидржавној улози неких западних НВО у Србији огласила и кинеска страна. Иако парадоксално, Запад јесте тај који јавно подржава експлоатацију литијума у Србији, не би био неуобичајен метод да се западна страна служи таквим парадоксима, па да нпр. истовремено гура и експлоатацију литијума у Србији и протесте против тога, како би рушила суверенистичку власт у Србији или је притискала што више, ако баш не може да је сруши – воде се принципом да по том питању у Србији могу бити у вин-вин ситуацији. У антилитијумским протестима учествују у доброј мери и обични људи који су искрени у својим забринутостима,  али нема сумње да  злонамерни (гео)политички фактори покушавају те протесте да  усмере на своју воденицу и злоупотребе их. Да стране службе у Србији не мирују, показује и наредни случај.

Бугарска потпкопавала нашу наменску индустрију?

У акцији БИА, тужилаштва и полиције крајем јула ове године ухапшени су М. О. (37), Д. Л. (64) и Д. М. (63) сви из Ваљева, због сумње да су извршили кривично дело шпијунажа. Осумњичени су бивши и садашњи инжењери у Холдинг компанији „Крушик“ из Ваљева, који су, како се сумња, неовлашћено износили поверљиву пословно- техничку документацију из ове компаније и уступали је иностраној организацији, а на штету безбедносних, одбрамбених, војних и других интереса, као и слабљење моћи Републике Србије. Председник Србије је коментарисао овај случај хапшења, рекавши да ће их бити још, да наши органи све знају, тврдио је да се радници продају странцима за срамотно малу своту новца, као и да зна да су постојали покушаји да се убаце ГПС уређаји у гранате и ракете, преко појединих радника у нашим фабрикама. Ухапшени из Крушика су, према песању бројних медија, сумњиче да су податке одавали за фирму АТС Груп из Скопља, која је у власништву Шевћета Демировског, етничког Албанца из Северне Македоније, који је већ хапшен у Србији због шпијунаже и корупције 2019. године, када је фактички ухваћен на делу са радником “Првог партизана” из Ужица Боривојем Глишовићем, ухапшеним због крађе документације о производњи муниције калибра 12,7 милиметара, коју је предао Демировском, а током истраге је Глишовић признао да је ископирану документацију продао за 30.000 евра. То се дешавало готово истовремено са афером Крушик, за коју се сумња да је Бугарска, што због (гео)политичких, што због комерцијалних интереса имала кључну улогу у тој кампањи и да је циљано поткопавала нашу наменску индустрију, јер се бугарска наменска индустрија надметала за исто тржиште са нашом, а напослетку је због афере Крушик и успела да добије нека арапска тржишта, са којих је Крушик избацила из игре. Важну улогу у креирању афере Крушик, али не само ње, када је у питању Србија, имала је Дилијана Гајтанџијева и њен Армсвоч. Демировског је уз кауцију, скандалозно, пустила на слободу судија Милена Божовић, позната као политички изузетно активна у опозиционом Прогласу. Сумња се да Демировски не шпијунира само због себе и своје фирме, већ и за рачун страних НАТО служби Демировски је крајем прошле године представио први македонски дрон а том приликом је његову фирму посетио бивши премијер Северне Македоније, Димитар Ковачевски, чија партија СДСМ је неколико месеци касније доживела прави бродолом на изборима. Председник Вучић је коментаришући случај хапшења у Крушику навео Северну Македонију као територију ка којој су ишле информације, али је навео да је у овом случају та територија само проточни бојлер, мислећи на крупније међународне актере и том приликом је додао да различите стране службе у Србији роваре са свих страна.  Нема сумње да је председник том приликом изнео очигледну истину, а стране службе су често и међусобно завађене на територији Србије, воде ратове између себе, прате једни друге, а чак се и служе триковима да износе наративе који личе на њима супротстављену глобалну страну и неретко теже да у Србији одају утисак да оне групе иза којих они стоје су групе које подржава супротни глобални спектар.  То на сличан начин раде и источне и западне службе у Србији и председник Србије је једанпут чак и јавно говорио о овим њиховим трик методама најперфиднијих обмана. Када је реч о источној страни, најпознатија афера је била чувена афера Клебан из 2019. године, иако је у њеном случају пресудно кумовала западна организација Белингкет, у којој главну реч води Бугарин Христо Грозев. 

Србија – плодно тло за стране службе

У контраобавештајној акцији БИА и других безбедносних органа, крајем августа ове године, ухапшен је хрватски шпијун, коме је касније одређен и притвор.  Хрватска страна је потпуно негирала да се такав случај десио и да је пао њен шпијун. О томе су се јавно огласили и тада одлазећи директор СОА-е Данијел Маркић, па чак и премијер Андреј Пленковић. Наша држава није дозволила да то прође без одговора и појашњења, па су тако наши званични државни органи потврдили веродостојност случаја. А премијер Србије Милош Вучевић је оштро и државнички реплицирао Пленковићу током Бледског стратешког форума, истакавши да нема спора да је хрватски шпијун ухапшен и да би хрватској служби боље било да провере ко јој са списка шпијуна фали. Као што видимо, од новембра прошле године, до сада, нанизали су се случајеви Шнајдер, Глигоров, албанске групе предвођене Дејаном Раковићем, четвроочлана мрежа радника државних органа и НВО, хапшење радника Крушика и још једног хрватског шпијуна. Наши органи су у последње време хапсили и неколико припадника терористичке УЧК и тзв. КПС-а. За све то време имали смо и случај терористичког напада у Београду испред израелске амбасаде, као и убиство српског полицајца у Лозници. Имали смо недавно и случај хапшења америчког држављанина са пиштољем у центру Београда, а ухапшени има крајње интересантну биографију и његов случај неодољиво је подсетио на случај ухапшене бивше америчке Фоке, Дејвида Денијела Корбета, који је ухапшен у Београду 2018. године. О разним протестима и злонамерним антидржавним медијским кампањама да и не говоримо. Све то говори у прилог томе да се ситуација у Србији, као и у свету, последњих месеци драматично убрзала и обавештајно-безбедносно интензивирала. У Србији су осим руских, кинеских, разних западних и других светских служби, итекако активне и службе водећих муслиманских земаља, израелска служба, службе свих суседних и земаља региона, што је све у неку руку очекивано и нормално. Србија јесте плодно тло да буде некаква Казабланка из Другог светског рата, Лисабон, Истанбул, нека нова, балканска Швајцарска, што је свакако боље него бити Дрезден или Стаљинград у вихору светског рата. Када је присуство других служби у циљу некаквог посредовања, преговарања и нормалног деловања које није усмерено против Србије, то се свакако прати, али се не предузимају радикалне мере.

Тандем Вучић- Вучевић раскринкавају мрежу шпијуна

Када пак долази до оних деструктивних утицаја, видимо да је, за разлику од неких претходних времена, када смо имали екстремно прозападну (бившу) власт, садашња државна политика да се то не толерише, што број хапшења и јавно објављених случајева палих шпијуна у последње време, јасно показује. Поготово се неће то толерисати суседним земљама, попут Хрватске и сличних. Да је Београд важан у обавештајно-безбедносном смислу, сведочи и недавна посета директора ЦИА, Вилијама Бернса, а поједини представници државе Србије, попут Александра Вулина су ишли у званичне посете челницима руских служби безбедности, што говори о тренутном мултивекторском приступу Србије и вештом балансирању на светској сцени. То не би било могуће да нема руководство које препознаје изазове у тој сфери, а председник Вучић је показао да изузетно разуме ту проблематику. Премијер Србије Милош Вучевић стекао је драгоцено искуство водећи министарство одбране, које у свом саставу има две агенције које се баве безбедносном и (контра)обавештајном проблематиком. Због тога је овај државнички тандем и постигао овакве резултате претходних месеци на том пољу, а одлука да се резултати тог рада и јавно објаве, а не само решавају у тишини, донета је свесно, али не из некаквих популистичких побуда, већ је и то (гео)политичка порука да агресивне земље схвате да се то неће толерисати и да Србија није слободна територија никоме за злонамерне сплетке. Када неко буде следећи пут радио сличну тему, као ја у овој анализи, вероватно ће имати доста тога да ажурира и да убаци још свежег материјала и објављених случајева, којих није било у тренутку писања овог текста. 

Урош Николић, аналитичар и политиколог