Године 1917. водиле су се велике борбе између нас и Бугара и Шваба, на Облој чуки, на планини Кожух. Тукли смо се топовима и лаким оружјем, а излазили смо често и из ровова и борили се прса у прса. Увек сам осећао страх кад је требало да изађем из заклона и кренем у јуриш, на цеви пушака и митраљеза, на бомбе и бајонете. Али у самом окршају страх је из мене сасвим нестајао.

Гинули су крај мене моји најдражи пријатељи, земљаци, комшије; нисам био сигуран да ће ми најбољи друг до краја дана остати жив. Али нисам очајавао, захватио ме чудан мир, равнодушност, у присуству блиске смрти, али смрт ме није потресала као у првим данима рата.

Тада сам, након прочитаних књига, био прилично упознат за хришћанском истином. Сећао сам се и речи оних комуниста које сам чувао у Микри, пољу солунском. Осећао сам бесмисао рата и покушавао сам да се смирим, а да не мрзим људе против којих сам се борио. Покушавао сам да препознам зло које је изазвало хаос међу људима и да к њему усмерим своју мржњу. Утврдио сам да људи нису били у рововима по својој вољи, да су тамо присилно, да изврше вољу и заповести својих нечовечних владара. Желео сам у потпуности да разумем разлоге за мржњу између зараћених страна, али ми то није баш полазило за руком. Помишљао сам шта да учиним да бисмо се помирили, али нисам знао шта ја као јединка да предузмем да престане међусобно убијање и да се вратимо кућама.

Једном, док сам тако размишљао, тројица Бугара су изашла из рова и дошла на извор, удаљен од мене педесетак метара. Били су безбрижни и очигледно срећни што су на сунцу и ваздуху; нису ни слутили да смо ми у близини. По навици, подигао сам пушку и нанишанио у њих. Гледајући низ цев, видео сам их како се смеју и причају, машући рукама. Био сам добар стрелац, могао сам сву тројицу лако да усмртим. Али сам их пустио да се напију воде, а потом опалио из пушке неколико пута у стену изнад њихових глава. Уплашили су се и бацили се на земљу; затим су се, као хрчци, бауљајући, увукли у свој ров. Нисам могао да убијем те људе, који су били радосни, и који су за неколико тренутака заборавили да су ту где влада смрт.

Кад сам касније мислио о том свом поступку, осетио сам у себи радост и рађање необичне благости, миља. Данима сам био испуњентим лепим осећањем. Дичио сам се у себи и тврдо веровао да сам учинио добро пред Богом и пред људима; али сам био свестан да сам прекршио ратно правило.

Добро смо били заклоњени од митраљеза и топова, али нам је много јада задавао онај проклети мерзер. Пробијало је зрно рововске таванице као од шале, а експлозија је дизала у ваздух и по седморицу – осморицу, кидајући их на комаде. Наша команда је морала да одлучи да се рововско оружје уништи бомбама; друкчије нисмо могли да се ослободимо тог зла.

Старешине су тражиле добровољца за извршење акције. Ћутали смо, размишљали, оклевали. Сви смо ми били добри и искусни борци, али се никоме није ишло кроз кишу куршума ка бугарским рововима. Баш тада док смо се колебали, пало је зрно у ров до нашег рова, и усмртило петорицу мојих добрих другова. Уздрхтао сам; желудац ми се скупио од муке. Био сам свестан да сваког од нас чека таква смрт. Знао сам да тај топ мора да се уништи, али се нисам пријавио одмах, нешто од страха, а више због уверења да није у реду да човек сам крене да убија и свети своје пријатеље. И поред свега нисам мрзео Бугаре, али сам знао да морамо нешто да учинимо, да их онемогућимо да нас и даље масовно убијају.

Ћутао сам, и остали су ћутали, али сам знао да ја имам највише искуства у тим вештинама око прикрадања непријатељу и бацања бомби, што сам био научио као комита код мајора Танкосића. Знали су то и они, гледали су ме… Тада сам помислио на своје виђење у дворишту и на глас који ми је говорио: вратићеш се кући излечен од рана… Одмах сам одлучио; жеља да уништим мерзер потпуно ме обузела, нисам могао да издржим а да се не јавим за акцију.

Око четири часа по подне кренуо сам да уништим мерзер. Понео сам шест бомби и пиштољ. Од наших ровова пружала се камена стена висока око пола метра, слична грудобрану, укосо до самих бугарских ровова. Привлачио сам се пажљиво, донекле њоме скривен; ослушкивао сам паљбу из лаких оружја, да бих знао на шта је усмерена бугарска пажња. Страха у мени није било, ни оклевања и несигурности; био сам усмерен само на очување живота и на уништење мерзера. Кретао сам се полагано приљубљен уз земљу.

Допузао сам на око пет метара испред бугарских ровова; извадио сам бомбе из торбице и одшрафио их; остао сам у том положају, скривен иза већег камена, све док мерзер није опалио; након експлозије открио сам тачно место где се, налазио. Пуцњи са бугарске стране сасвим су престали, очекивали су ефекат свога топа. Искористио сам тај тренутак. Нагло сам устао и потрчао ка рову. Из блиске близине брзо сам убацио свих шест бомби. Након прве чули су се јауци и кукњава; после шесте бомбе све се било утишало. При повлачењу Бугари су ме опазили; почели су да туку митраљезима и бомбама. Једна експлозија пребацила ме је преко камена иза којег сам таман хтео да се сакријем.

Изгубио сам свест.

Сигурно бих погинуо да ме експлозија није бацила иза камена; тамо сам био од Бугара заклоњен. Бомба ми је сломила леву ногу изнад чланка, пробила лобању иза ува, а од потреса ми је пукла бубна опна. Митраљез ме погодио у десни кук и у груди; један куршум се зауставио у левом плућном крилу. Десна рука остала ми је пребачена преко ивице камена, незаклоњена. Касније су ми другови причали да су је Бугари гађали из пушака. И ту сам имао среће, само су је једном погодили повише лакта.

Лежао сам онесвешћен, био сам у агонији до осам часова увече. Кад се смрачило, дошли су болничари по мене и тада су видели да сам жив. Ставили су ме у шаторско крило и довукли до наших ровова. Онда су ме одвезли у неку варош између Ђевђелије и Солуна, мислим да се зове Ветеркоп. Тек тамо сам се освестио и сазнао да сам уништио мерзер. Причали су ми другови да је командир /пре рата је био учитељ у Белим Водама код Трстеника/, плакао кад ме је видео у ранама и онесвешћеног. Знао је он колико су ми значиле моје књиге па их је све ставио уз мене на носила, и наредио војницима да их сачувају и да ми их дају кад дођем свести.

Пошто су ме превили, Енглези су ме из Ветеркопа пребацили у Солун у болницу регента Александра. Ту сам био два дана, затим сам француском лађом кренуо за Алжир. Не сећам се колико сам дана путовао морем.

У Алжиру сам први пут у животу видео лифт; било је то у болници. Сећам се да је изнад крова зграде, у којој је била болница, пролазио воз. Чудило ме је како болница може да се налази испод железничке пруге.

Лечили су ме француски лекари. Прво су ми очистили лобању иза ува, оперисали уво и извадили ситне комаде гелера из руке и тела. Били су пажљиви и савесни; учинили су све што је било у њиховој моћи. Снимили су ми плућа рентгеном и утврдили да се у њима налази куршум, у близини срца. Рекли су ми: „Да бисмо извадили куршум, морамо да сечемо грудни кош. Ако то учинимо, треба да знаш да ћеш до краја живота остати неспособан. А ако куршум остане унутра, мораћеш увек да лежиш на десној страни кад спаваш и, уопште, мораш да се пазиш, да куршум постепено сиђе испод срца и да ти не смета. Одлучи сам!“

Размишљао сам и одлучио да ме не оперишу. Операције десног кука и лакта трајале су дуго и биле су болне. Десна рука ми је била укочена после операције, у њој су остали ситни комади експлозивних зрна. Ране су ми све у свему брзо зарастале.

У болници сам читао своје књиге; један ме је рањеник зато звао свештеником. Док сам читао житија св. Јована Дамаскина, често сам у себи понављао једну његову молитву која ми се веома свидела. Мислио сам: зликовци су св. Јовану Дамаскину одсекли руку, и он је молио свету Богородицу да му руку врати. Обећао јој да ће испевати песму о њеној милости и да ће целог живота радити на добро цркве, и она му је молитву услишила. Зашто не бих и ја учинио исто? Дуго сам се молио и обећавао да ћу зидати цркве, или да ћу помагати зидање цркава, и да ћу давати милостињу сиромашнима. Много су ми у тим тешким временима помагале моје књиге. Читао сам их, гутао њихове поруке, и потпуно разумевао смисао тих речи.

Опорављао сам се брзо; устајао сам и кретао се; али ми је сметала укоченост десне руке, стално сам мислио како да је оспособим. Након извесног времена, болничар ме одвео у једну просторију и наредио ми да седнем на столицу која је била причвршћена уз неку чудну машину. Затим ми је укочену руку положио у неко коританце на тој машини и чврсто ју је увезао каишима. Другу руку и тело причврстио ми је каишима за столицу. Мирно сам га посматрао док је радио, не знајући шта намерава да ми учини. Он је у мене гледао пријатељски, смешио ми се.

Пошто ме добро увезао, притиснуо је неко дугме, а машина је одједном почела да ради; оно коританце ми је савијало и исправљало укочену руку, она је крцкала и пуцала. Мајко моја, како ме то болело! Кукао сам из све снаге, болничар је певао што је могао гласније. Упишао сам се!

Никад више у близину те собе нисам хтео да дођем! Убеђивали су ме и лекари и болничари да издржим терапију, да ће се рука тако сасвим разгибати, али ја нисам хтео ни да их слушам. Бежао сам и крио се; плашио сам се да ме не преваре или да ме силом опет не ставе у ону машину.

Силно сам желео да ми рука оздрави, па сам се непрестано молио Богородици; уз то сам руку масирао, савијао је, парио, шта јој све нисам радио само да је оспособим. Машина је можда само започела, али све остало сам довршио сам, како сам знао и умео. Лечење је потрајало мало дуже, али ме није болело.

Неких седам месеци сам провео у болници у Алжиру. При крају лечења, преко Црвеног крста из Женеве, добио сам писмо од своје породице из Србије. Обавестили су ме да су Бугари обесили мог најстаријег брата у селу Гаглову код Каоника, зато што је срушио железнички мост код Ђуниса. А оца и сестру Бугари су, тражећи новац, толико тукли да су их полумртве однели у болницу у Ниш да се лече, али да нема наде у оздрављење. Обузела ме таква јарост да сам одскочио од пода до плафона. Крв ми је јурнула у лице, а нека страшна, мени до тада непозната снага, пробудила се у телу. Нисам више осећао ране! Жалио сам за братом и желео сам да га осветим. Желео сам да истог часа јурнем на Бугаре и њихове ровове.

Био сам потпуно заборавио на еванђељску поруку: „Не суди да ти не би било суђено“ и „Воли непријатеље своје“. Одмах сам затражио да ме из Алжира, из болнице, пребаце у Солун. Међутим, војна комисија ме прегледала и огласила неспособним за борбу. Одредили су ме да будем болничар у болници регента Александра. Кад су ми то саопштили, рекао сам: „Ја хоћу одмах да идем у своју јединицу! Ако ми не дозволите, утећи ћу!“ Тако сам их приволео да учине оно што сам ја хтео.

Први и последњи пут у животу радовао сам се што ме је мајор Танкосић обучио вештини ратовања; пољубио бих га, да је био ту. Као никад до тада, жељно сам очекивао окршаје са Бугарима. И осећао сам да, негде у даљини, и мој други брат тако мисли и да се већ свети.

Тада сам обавештен да сам за уништени мерзер одликован Орденом белог орла с мачевима, 3. реда.

Као што рекох, приволео сам био војну комисију да ми одобри повратак у јединицу. Међутим, нисам могао да прочитам шта је било уписано у моју војну књижицу, јер је писало на француском. Касније сам сазнао да је тамо стајало да могу да учествујем у борби, али у неким лакшим акцијама и под условом да не носим пушку о десном рамену. Кад сам стигао у своју јединицу, командир се обрадовао, загрлио ме и пољубио, као да смо били најрођенији. У српској војсци, тог времена, није се чуло ни запамтило да је претпостављени старешина загрлио свога војника. Али он је мене заиста волео и радовао се што сам жив и што смо опет заједно. На његово питање да ли сам способан да се борим, рекао сам: „Дајте ми бомбе!“

Дали су ми немачки коњички карабин. Немци су га звали манлихер; био је лак за ношење; калибар му је одговарао француској муницији, али меци нису могли да уђу у шаржер, тако да сам стављао по један метак у цев. Прихватио сам га јер ми није ни био тако важан. Сву наду сам полагао у бомбе и пиштољ. Испробао сам да нишаним десном руком, да бих видео јесам ли исти после рањавања. Био сам способан као и раније; цигарету на удаљености док је око види, ломио сам зрном из пиштоља из десет покушаја скоро свих десет пута.

Из болнице сам дошао августа 1918, а већ 14. септембра почела је офанзива за пробој Солунског фронта. Имали смо око шест стотина топова, плус бацаче и остало оружје. Бугари и Аустријанци имали су, вероватно, још бар толико.

Два дана и две ноћи тукле су хиљаде разноразних топова. У тој „бубњарској ватри“, прашина и магла од дима дизале су се у небо окружујући површину од око десет километара. У полутами, која је мирисала на барут и дим, грмело је, пуцало, севала ватра, чули урлици, јауци и запомагања. У сталној напетости и страху, у једном тренутку сам помислио да ћу полудети. Да је била борба прса у прса, или да смо се тукли из ровова, некако се и не бих плашио, овако гранате су падале свуда око мене, земља је прштала: нисам знао где да се сакријем, нити које је место сигурно. Могао сам сваког часа да будем разнет на комаде и да постанем крвава прашина. Кад више нисам знао шта бих, клекнуо сам, руке и главу подигао к небу и завапио:

„Свети оче Николаје, славо моја, спаси ме одавде, молим те. Ако преживим, упалићу ти свећу, од чистог воска, десет килограма тешку. Молим те и кунем ти се!“ (Слагао сам га. Упалио сам свећу од два килограма. Нисам могао да нађем више воска, а нисам имао ни довољно пара). Молио сам и светог Арханђела Михаила: „Свети Арханђеле Михаило, ти си близу Бога, замоли га да ме спасе“.

Сутрадан су нас, пешадију, повукли у позадину, да се одморимо и смиримо. Али смо се, убрзо, чим је престала артиљеријска паљба, вратили на положај. Тамо је све горело: земља, дрвеће, трава, ровови, лешеви. Ишли смо кроз смрад, дим и ватру. Бугари и Швабе, на положају испред нас, били су већ изгинули. Само на Слоновом уву, како се звала огромна громада тестерастог камена, било је живих, јер су стенама били добро заклоњени од топова. Кад смо им се приближили, припуцали су и јурнули на нас.

Из позадине су нас тукли митраљезима, па нисмо могли никако да им приђемо. На свом положају били су добро утврђени и заштићени. Пошто нисмо могли, нити смо хтели да одуговлачимо са пробојем њихове одбране, морали смо брзо нешто да смислимо. Команда је одабрала мене и још двојицу; наредили су нам да пронађемо место са којег бисмо могли неопажени да се попнемо на стене. Задатак смо извршили успешно. Наша војска могла је да крене у напад.

Бугари су се огорчено бранили. Ушли смо, на крају, у борбу прса у прса. Ми Срби најбоље смо тобџије на свету, али су Бугари страшни борци на нож. Зато нам је било веома тешко да се боримо са њима у непосредној близини.

Био сам добро припремљен за борбу. Био је тренутак да се светим за брата, оца и сестру. Имао сам пуну торбу бомби и много метака за пиштољ. Сви смо желели да потучемо Бугаре и да се вратимо у своју земљу. Били смо вешти и храбри војници; јуришали смо и борили се као змајеви. Нисам жалио себе. Видео сам пред собом само: освету и пут за Србију. Кроз дим и прашину опазио сам једног Бугарина; ишао је према мени. Нисам више имао ни једну бомбу, пиштољ је био празан, пушка такође. Бугарин је био близу, нисам имао времена да убацим метак у цев. На моју срећу, и његова је пушка била празна. Јурнули смо истовремено један према другоме; бајонети су нам се укрстили, пушке се судариле и одлетеле увис. Ухватили смо се у коштац.

Два дана и две ноћи тукле су хиљаде разноразних топова. У тој „бубњарској ватри“. Прашина и магла од дима дизале су се у небо окружујући површину од око десет километара. У полутами, која је мирисала на барут тачно, знам само да сам осетио да је од мене јачи. Нисам му се дао, а њему се, изгледа, журило да ме што пре обори, а онда докрајчи ножем.

Наједном се крај мога ува проломио јак пуцањ. Бугарин је одмах клону и пао пред моје ноге; видео сам му смрскану главу. Гледао сам у њега, збуњен, и тада сам осетио на лицу неку житку масу; клизила је низ чело на лице, и претила да ми затвори очи. Обрисао сам се руком, шака ми је била пуна његовог мозга и крви.

Окренуо сам се и видео свога командира; у руци му је био пиштољ. Рекао ми је: „Убриши се. Убриши лице, Добривоје“. Из џепа сам извукао крпу, коју сам користио као марамицу, обрисао се и бацио је на земљу. Командир ми је дао неколико бомби, затим сам напунио пиштољ и карабин и кренуо напред.

Наши су већ стигли на Слоново уво и сасвим су очистили положај од Бугара. Затекли смо три овце, тек су биле одране и још вруће, сир у кантама, паприку. Нису нас очекивали тако брзо.

Јурили смо их још километар-два, потом је Тимочка дивизија наставила да их гони. Ми, Шумадинци, били смо у том рату незаменљиви за пробијање фронта, а Тимочани су били ненадмашни у гоњењу непријатеља у бекству.

Након два дана стигли смо у село Конопљиште. То је било прво село у које сам ушао после многих година.

Старешине су ме јавно похвалиле што сам добровољно дошао из болнице и борио се, иако сам био рањен. Предложен сам за Златну медаљу Обилића.

Прочитајте још:
РУСKИ ТОПОВИ БРАНИЛИ БЕОГРАД: Живојин Мишић командовао са 10 000 Руса – цар поклонио Србима 150 000 пушака! (ФОТО/ВИДЕО)

Извор: Националист