У понедељак 28. априла, Иберијско полуострво остало је читав дан без струје и интернета. Уместо да паниче, многи су сате провели на улици у разним физичким активностима, плесу, спорту, друштвеним играма и другим врстама разоноде. Оно што сам успео да видим јесте спокој и задовољство на лицима људи који уживају у дану без оптерећености технологијом. Човек окренут човеку а не екрану. То ме је вратило у моје детињство када смо се сатима играли на улици – несвесни да смо међу последњим генерацијама које ће да одрасту без телефона.
Дигитална ера заувек је променила човечанство и довела до појаве страсти којој ниједна генерација пре ње није била изложена. Нема чак више ни детета које се сада не буди и не леже уз ове „паметне пријатеље“. Први пут, човек се јасно ставља у потлачен, сужањски положај предмета који је створио. Уместо да технологија и технолошки напредак служи човеку, стварност постаје обрнута. Ту су сви симптоми болести зависности. А зависни смо сви, у мањој или већој мери. Наша доконост, усамљеност, незадовољство, анксиозност или затвореност само додатно саучествују у томе.
Где је решење? Наше одупирање духу времена лежи у томе да сагледамо каквим стварима смо изложени и још важније у којој мери. И ми и наша деца. Да нашу слободу не одбацујемо олако на бесомучну хипнозу и листање садржаја. Да није важан тренутак који смо поделили на мреже већ време које смо провели са ближњима. Да уместо дигиталног света постоји молитва, одлазак у природу, физичка активност или било која врста хобија на које човек може и треба да користи своје слободне време. Када се саберу све негативне одлике ове технолошке пошасти, није случајност да је на зидовима Николајевско-малицког манастира у Русији интернет зависност (інтернетзавїсимые) изображена као грехолика, страсна и она која одводи у пакао. Служимо Господу и ближњима а не телефону.