Ово је једна дивна и истинита прича о томе како и животиње могу да допринесу у борби против зла. Иако нема везе са нашим поднебљем односи се на Други светски рат и долази из редова наших савезника, тако да је уско повезана и са нама, да не причамо колико има повезаности са неким нашим примерима попут пса Листера са Кошара или сличних примера.
Главни јунак ове приче је медвед, Војтек кога су 1942. године као младунче пронашли пољски војници и одлучили да га прихвате као свог саборца. Младунче медведа одмах је освојило пољске војнике, па су почели да га хране млеком из боце у којој су иначе држали вотку и наденули су му име Војтек(војник). Медведа су хранили воћем, мармеладом, медом и сирупом, а често су му давали и пиво, које је постало његово омиљено пиће. Током дугог путовања од Ирана до Палестине, медвед је незванично постао маскота 22. артиљерије. Он би седео поред ватре са војницима, јео, пио и спавао са њима у шаторима. Волео је рвање, а међу војницима је било веома мало оних који су смели да се упусте у оваку игру с њим. Када би се конвој кретао, Војтек би седео на месту сувозача у једном од џипова, а како је вирио из џипа, људи на улицама увек би застајали и гледали га у чуду. Једини проблем је био то што британска Врховна команда није допуштала љубимце и животиње у својим камповима, па је пољска војска одлучила да регрутује Војтека у своје редове. Добио је звање редова (на крају рата је постао каплар) и имао је серијски број. Током битке за Монте Касино Војтек је заправо био од користи у борби – носио је кутије муниције тешке и до 45 килограма. Његово учешће у борби толико је инспирисало војнике, да су његови саборци променили свој званични амблем – од тада је на њему био Војтек који држи муницију.
Овај медвед је проглашен херојем Другог светског рата и у његову част подигнути су споменици у Единбургу, Пољској, у Империјалном војном музеју у Лондону и Канадском ратном музеју. Војтек је преминуо 1963. године, у 22. години живота.
Извор: Принцип
