Иако је у више наврата јавно раскринкана због изношења неистина, посланица Мариника Тепић наставља да шири дезинформације и изазива панику међу грађанима, без икаквих правних последица. Најновији пример је објава у којој тврди да је вода у Новом Саду неисправна за пиће и да градске власти то наводно крију од јавности.

Ове тврдње су брзо демантоване од стране званичних институција. Институт за јавно здравље Војводине, као најреферентнија установа за контролу воде, јасно је саопштио да су сви узорци воде у Новом Саду, укључујући и оне од 20. априла, микробиолошки исправни. Једино је у узорку од 15. априла, и то у једном случају, забележено присуство минималног броја нематода, што није представљало ризик по здравље.

И поред тога, Тепић је у јавности изнела тврдње које су очигледно неистините, свесно изазивајући страх и неповерење у институције. Ово није први пут, њене раније изјаве у вези са правосудним предметима, „тајним документима“, „инсајдерским“ подацима и сличним наративима, редовно су се показивале као нетачне, па чак и фабриковане.

Поставља се логично питање: када ће неко из тужилаштва коначно реаговати? Уместо одговора, јавност добија мук. И то не било какав мук, већ мук који указује на заштиту унутар тужилачког система.

Ипак, кључни разлог зашто Мариника Тепић и даље несметано износи неистине и узнемирава јавност није њена упорност, већ чињеница да је потпуно заштићена. И то не само политички, већ институционално. Главни бедем те заштите већ годинама је Загорка Доловац, републичка јавна тужитељка, чији мандат траје дуже од неких политичких система.

Под њеним надзором, тужилаштво систематски игнорише све случајеве у којима је Тепић могла бити предмет кривичне или прекршајне одговорности. Нема истрага, позивања на одговорност, ниједно питање зашто посланица упорно износи податке из истрага, користи поверљиви материјал из тужилачких предмета и пласира дезинформације које директно утичу на јавни ред и мир.

Поред тужилачке заштите, Тепић користи и посланички имунитет као политички оклоп, не да би заштитила мишљење, већ да би некажњено ширила неистине. Тај имунитет у њеном случају постаје инструмент за рушење институционалне веродостојности.

Додатно, њене тврдње брзо се преносе у низу прозападних медија, који их некритички преузимају и даље шире, упркос томе што се касније испоставља да немају никакво упориште у стварности. Али одговорности и даље нема, ни за њу, ни за медије који с њом блиско сарађују.

Због тога се с правом поставља питање: ако ни тужилаштво, ни Скупштина, ни медији нису спремни да зауставе системско манипулисање јавности, шта онда остаје грађанима? А можда је баш то и поента: стварати хаос у којем се од истине не види ништа, а одговорност никада не долази.

Јер док год Загорка Доловац седи на врху пирамиде тужилачке моћи, и док год је Тепић део политичког фронта који тај систем користи, а не поштује, лажи ће бити дозвољене.

Софија Марић / Васељенска