Крајем септембра Француску је шокирао дивљачки напад ножем на једног пролазника испред бившег седишта сатиричног магазина „Шарли Ебдо“ у Паризу. Након неколико месеци мира, вратила се авет насилног исламизма.
Убрзо након тога, председник Емануел Макрон одржао је говор који је већ одавно спремао – о томе како намерава да искорени исламистичко насиље. Био је то изнијансиран говор, никаква десничарска или исламофобна реторика. Али с обзиром на то да је у протеклих пет година у терористичким нападима са исламистичком позадином убијено 240 људи, Макрон зна да ту борбу мора да покрене.
Влада под притиском
Стравично убиство наставника Самуела Патија још један је доказ да се у Француској проширило исламистичко подземље и да му је пошло за руком да се отргне контроли државе. Тај феномен који је почео да се шири након напада на Светски трговински центар у Њујорку 2001. године, јачањем терористичке организације „Исламска држава“ и ауторитарних исламистичких влада на Блиском истоку, Макрон зове „исламистички сепаратизам“.
Ту спадају Египат, турски председник Ердоган који злоупотребљава религију као инструмент за вршење притиска и очувања моћи, и многи други. Тамо атентатори и даље налазе заштиту и идеолошку подршку. Својим новим, оштрим ставом према Ердогановој агресивној политици на источном Средоземљу, председник Макрон показује схватање глобалног контекста.
Ипак, он борбу пре свега мора да води на територији Француске. И много тога што влада сада ради је исправно: одлука да се муслимански проповедници школују у Француској, обавезно школовање и за муслиманску децу, депортација исламистичких јастребова и оштре контроле културних и других удружења, која у својим редовима толеришу оне који проповедају насиље. Нико сада у Француској не би требало да се извлачи на карту-исламофобије, јер те организације су годинама биле у прилици да престану да толеришу или подржавају насиље у својим редовима.
Само једно од средстава
Међутим, политичке мере само су једно од средстава у борби против насилног исламистичког паралелног друштва које се развило у великим француским градовима и међу појединим мигрантима. Њима могу да се остваре краткорочни успеси и да се смире бирачи.
Сви у Француској, без обзира на политичко опредељење, знају да је проблем много дубљи. Председник је отворено говорио о два узрока: изостало суочавање земље с колонијалном прошлошћу, посебно са ратом у Алжиру, као и социјална и економска беда у предграђима.
Француска држава је сама створила та гета и такође је одговорна због „сепаратизма“ који је тамо настао. Да би се он превазишао, биће потребно више генерација. И то није могуће постићи притиском, за то су потребни новац, образовање, станови и инфраструктура – листи нема краја.
Пре 25 година велику пажњу је привукао филм „Мржња“ (Ла Хаине), који приказује живот људи у предграђима. Ове године у биоскопе је стигао његов наследник, филм „Јадници“ (Les Miserables). Грађанска Француска је шокирана колико се мало ствари до данас променило.
Биће то велики посао за Емануела Макрона, који ће за нешто више од годину дана поново морати на изборе. Могао бих одмах да покрене искрено суочавање с прошлошћу. То може да га кошта гласова у корист деснице, али то би био историјски важан задатак за председника с тако великим историјским амбицијама.
Стрпљење и уверљивост
И ригидни секуларизам француске државе, са потпуним искључивањем религије из јавних функција, додатно заоштрава постојеће проблеме. Влада са једне стране с правом од муслиманског становништва тражи да се прилагоди законима и нормама земље. С друге стране, она готово да не оставља простора за верско изражавање. Можда би политичка класа у Француској требало да се запита да ли је поштовање сопствених секуларних традиција права основа и за данашње мултиетничко и мултирелигиозно друштво.
На другој страни је неуспех организованог ислама у Француској. И број жртава исламистичког терора последњих година забрањује сваки даљи изговор. У земљи има дивних проповедника који се боре за толеранцију. Али истовремено постоји подземље салафистичких и других јастребова који и даље проповедају насиље против „неверника“. Па већ и сам поглед на профиле на друштвеним мрежама учесника у убиству Самуела Патија леди крв у жилама.
Председнику Макрону биће потребно стрпљење и уверљивост, одлучност и спретност, уколико жели да оствари било какав резултат. Али то неће бити лако, јер Француска је тај део друштва превише дуго занемаривала. На крају крајева, за то није довољан само један шеф државе, већ би и грађанска Француска коначно требало да се суочи са грешкама из прошлости.
