О чему сведочи чињеница да се креирање сребреничког мита о геноцидним Србима финансира западним, пре свега британским новцем?
Сребреница, некада тихи мали град у источној Босни и Херцеговини, војно-пропагандно-обавештајном акцијом западних стратега постала је симбол једне од најмрачнијих епизода током минулих ратова на територији бивше Југославије. Место на којем је, како тврди Запад, почињен највећи злочин после Другог светског рата, послужило је као залог да се пословично непослушни Срби стигматизују као геноцидан народ. Контраверза је пажљиво припремана. Непосредан повод био је стварање услова за агресију на Републику Српску, касније Косово и Метохију. Шира стратегија подразумевала је прекрајање историје и граница Балкана. На међународном плану, пак, сребреничка превара требало је да послужи као оправдање за нове америчке интервенције и да, уједно, прикрије злочине и непочинства које су САД починиле широм света.
Да ли се после злочина у Сребреници јула 1995. неко сетио убиства председника Руанде за које одговорност сносе Британија, Француска, Холандија и САД? Подсетимо да је овај злочин резултирао побуном у којој је за 14 дана убијени више од 800.000 људи, међу њима деце и стараца. О овом страдању библијских размера Запад није говорио. Простор у светским мејнстрим медијима посвећен је Сребреници.
Прича иде овако. Судбоносног 11. јула 1995. године, под командом генерала Ратка Младића, Војска Републике Српске заузела је Сребреницу, која је била проглашена „заштићеном зоном“ под покровитељством Уједињених нација. Према званичној верзији коју је изнео Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), у Сребреници је убијено 8372 бошњачких муслимана, претежно цивила. Ипак, ова верзија догађаја је оспоравана од стране неких историчара и истраживача, који тврде да је број жртава мањи и да су многи од убијених били војници Армије Републике Босне и Херцеговине. Поједини сведоци су такође тврдили да су међу жртвама пронашли рођаке који су касније виђени живи или су погинули у различитим околностима током рата, али су њихова тела накнадно сахрањена у меморијалном центру.
Недоклани народ
У сенци ових догађаја остали су монструозни злочини почињени над Србима у региону Подриња од 1992. до 1995. године. Радикални исламисти и бошњачке снаге под командом Насера Орића извршили су бруталне нападе на више од педесет српских села око Сребренице, убивши преко четири хиљаде српских цивила, укључујући жене и децу, и уништавајући њихову имовину. Свирепа убиства српске деце, клања и вађење очију (случај судије Слободана Илића) која су починили Орићеви људи никада нису доведена у ред са Сребреницом која је проглашена за аксиом злочина.
Творци мита о Сребреници никада нису понудили ни дубље увиде о демографским, историјским, политичким и правним генеалогијама. Да јесу, светска јавност би сазнала да западно од реке Дрине траје крвави ланац злочина почињених над Србима – од 1941. до 1995. и да је српски народ у свом колективном памћењу сачувао сећање на логоре, клања и затирања. Занемарујући историјски контекст али и чињенице, међународна заједница је оштро реаговала на догађаје у Сребреници 1995, што је резултирало бројним санкцијама против Србије и Републике Српске и политичком осудом српског народа. Ипак, Србија и Република Српска настављају да оспоравају квалификацију ових догађаја као геноцид, наглашавајући да званична верзија не одражава комплетну истину.
Британија – Мајстори тајне дипломатије
У промоцији наратива о геноциду у Сребреници посебна улога поверена је НВО које су значајно утицале на међународну перцепцију догађаја и усвајање резолуција у УН. Једна од њих је и британска НВО „Remembering Srebrenica“, коју је основао Вакар Азми. Задати циљ организације је чување сећања на жртве Сребренице, а за свој предани рад стекла је статус стручњака за фалсификовање историје и промоцију наратива о геноциду над бошњачким муслиманима. Блиске везе ове организације са британском политичком елитом, укључујући посланике и бивше званичнике, омогућиле су јој значајан утицај.
„Remembering Srebrenica“ организује догађаје широм Европе, укључујући Лондон и Манчестер, са циљем подизања свести о догађајима у Сребреници. Догађаји често подразумевју учешће локалних политичара и сарадњу са Меморијалним центром у Поточарима. Иако су активности НВО значајно утицале на међународну заједницу, претрпеле су критике због сатанизације српског народа и једностране интерпретације догађаја. Ова НВО добија значајна средства од британске владе, укључујући годишње донације између 150.000 и 400.000 фунти. Важно је напоменути и да ова организација, блиско сарађује са британском политичком елитом.
Британска влада такође подржава пројекте у Босни и Херцеговини, укључујући финансирање Меморијалног центра у Поточарима и подршку породицама жртава. Ова подршка укључује политичку, финансијску и логистичку помоћ УН-овом Механизму за међународне кривичне трибунале.
Чињеници да Вакар Азми, оснивач „Remembering Srebrenica“ негује дугогодишње везе са британском владом, требало би додати још један куриозитет- супругу која се истакла контроверзним ставовима, укључујући коментаре о терористичким нападима у Лондону.
Још један детаљ који појашњава улогу ове организације- Алиша Кернс, један од покровитеља „Remembering Srebrenica“, оптужила је Српску православну цркву за шверц оружјем, али је Кфор након истраге утврдио да нема доказа који би потврдили ове оптужбе.
Поред „Remembering Srebrenica“, неколико других страних НВО активно је радило на промоцији наратива о геноциду у Сребреници:
- Међународна комисија за нестала лица (ICMP): Кључна улога у идентификацији жртава путем ДНК тестирања.
- Хелсиншки одбор за људска права: Документовање и извештавање о кршењима људских права, са фокусом на Сребреницу.
- Међународни кривични суд за бившу Југославију (ICTY): Централна улога у процесу против одговорних за злочине у Сребреници.
- Amnesty International: Континуирано позивање на правду за жртве и подршка напорима за суочавање са прошлошћу.
Ове организације су кроз образовне програме, јавне кампање и сарадњу са локалним заједницама радиле на подизању свести и промоцији историјске интерпретације догађаја у Сребреници као геноцида.
Током последњих година, НВО у Србији одиграле су значајну улогу у обликовању јавног мњења и промоцији наратива о догађајима у Сребреници. Овај феномен је присутан и у другим земљама региона, где НВО промовишу одређене политичке и друштвене агенде. Финансијска подршка од страних влада и организација омогућава НВО да спроводе своје пројекте, али изазива сумње у њихову независност. Западне владе и ЕУ често финансирају НВО, што доводи до ситуација у којима организације следе агенду донатора уместо локалних интереса.
Најактивније НВО у Србији по питању Сребренице укључују Фонд за хуманитарно право (ФХП), Иницијативу младих за људска права (YIHR), Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Жене у црном, Центар за хуманитарно право, Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Транспарентност Србија, Хуманитарни центар за интеграцију и толеранцију (HCIT), и Аструм.
Улога НВО у Србији повезана је са геополитичким контекстом. Западне владе и међународне организације виде НВО као инструменте за промоцију демократије и стабилности, али и као начин да утичу на политичке процесе у Србији.
Резолуција као политичко оружје
Резолуција о Сребреници, усвојена у Генералној скупштини УН, има за циљ да формално призна догађаје у Сребреници као геноцид и подстакне међународну заједницу на спречавање сличних злочина у будућности. Ипак, са српског становишта, ова резолуција има јасне политичке и моралне импликације које се могу тумачити као покушај сатанизације српског народа.
Политички циљеви резолуције укључују вршење међународног притиска на Србију да прихвати верзију догађаја која није у потпуности у складу са српским становиштем, чиме се утиче на политичке и правне процесе у земљи. Такође, резолуција служи за јачање западног утицаја у региону Балкана, осигуравајући политичку и економску доминацију.
Са моралне стране, резолуција настоји да етикетира српски народ као једини крив за догађаје у Сребреници, занемарујући страдања Срба у рату. Овај једнострани приступ историји служи за манипулацију јавним мњењем и оправдање политичких и војних интервенција.
Краткорочни ефекти усвајања резолуције могу укључивати погоршање односа између Србије и Запада и појачане етничке тензије у региону. Дугорочно, резолуција може служити за стабилизацију односа у складу са западним интересима и контролу наратива о догађајима у Сребреници, утичући на перцепцију будућих генерација и политичку историју региона.
Резолуција има значајан утицај на регионалну стабилност и односе на Балкану. Признање геноцида само једној страни може погоршати међуетничке односе и изазвати осећај неправде међу Србима. Такође, резолуција се може користити као политичко оружје против Србије и Републике Српске, компликујући политичку ситуацију у региону.
Манипулација историјом
Иако резолуција није правно обавезујућа, њен политички и морални утицај је значајан. Природа резолуција УН-а, политички компромиси и поштовање суверенитета држава отежавају усвајање правно обавезујућих мера. Резолуција о Сребреници служи као средство за политички притисак и манипулацију историјом, додатно компликујући процес помирења и јачање међуетничких односа на Балкану.
Према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, геноцид је дефинисан као било који од следећих аката почињен са намером да се уништи, у целини или делимично, национална, етничка, расна или верска група: убијање чланова групе; проузроковање тешких телесних или душевних повреда члановима групе; намерно наметање условâ живота који имају за циљ физичко уништење групе у целини или делимично; наметање мера усмерених на спречавање рађања унутар групе; присилно премештање деце из групе у другу групу.
Масакр у Сребреници, који се догодио у јулу 1995. године, често је квалификован као геноцид од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) и Међународног суда правде (МСП). Ови судови су утврдили да је постојала намера уништења значајног дела бошњачке популације у Сребреници, што испуњава критеријуме геноцида према међународним конвенцијама.
Међутим, српски аналитичари, попут Стефана Каргановића, истичу да постоје значајне контроверзе и неслагања у вези са овом квалификацијом. Према Каргановићу, број жртава и контекст у којем су злочини почињени не подржавају тврдњу да је у Сребреници почињен геноцид, већ пре ратни злочин. Он наглашава да је број убијених Бошњака преувеличан и да је значајан број убијених били војници Армије Републике Босне и Херцеговине, а не цивили.
(Зло)употреба термина
Israeli academic Gideon Greif also questioned whether the massacre in Srebrenica can be qualified as genocide. In his report, Greif argued that the number of killed is not large enough to qualify as genocide and that the term “genocide” was misused in this context. Greif has been criticized for his views and is considered to be politically motivated and serving to justify the political agenda of Republika Srpska (RadioFreeEurope/RadioLiberty) (Just Security).
Такође, Ефраим Зуроф, директор израелског огранка Центра Симон Визентал, изразио је сумњу у погледу квалификације масакра као геноцида, тврдећи да дефиниција геноцида по Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. није испуњена у овом случају.
Слично томе, бројни други стручњаци и аналитичари су изразили своје неслагање са квалификацијом догађаја у Сребреници као геноцида, истичући да је термин „геноцид“ често коришћен као политички инструмент, а не правна квалификација заснована на строгим доказима и правним критеријумима. Ови стручњаци указују на то да, иако је у Сребреници почињен велики злочин, он не испуњава све критеријуме потребне за квалификацију геноцида.
Али наручиоцима мита нису важни докази а у овом тренутку ни коначне правне квалификације. На октросиању правне истине радиће поступно. За сада само треба маркирати чињеницу да је Резолуција Генералне скупштине УН о наводном геноциду у Сребреници у преамбули позива на осам пресуда Хашког трибунала у којима је злочин у Сребреници оквалификован као геноцид. Такође, у пресуди генералу Крстићу Хашки суд недоказани злочин геноцида приписује целом српском народ у Републици Српској. Следствено томе, како примећује правник Зоран Чворовић, теза која се неретко може чути у српском јавном простору, чак и од правника, да Резолуција о наводном геноциду у Сребреници, као и одлуке Хашког трибунала на којима се она темељи, полазе од индвидуалне кривичне одговорности – нетачна је и истовремено погубно политички кратковида.
Колосална превара названа геноцид у Сребреници могла би имати далекосежне последице. Наум да се казни српски народ и направи груба инверзија историјске улоге – џелата и жртве – није осветљен до краја. За коначну деконтрукцију мита довољно је испратити трагове мајстора тајне дипломатије и токове британског новца уложеног у промоцију креирања осуде. И сетити се речи српскoг адвоката Драгише Васића који је у јеку Другог встеског рата записао: «Ако преживим овај рат основаћу на Београдском универзитету катедру за мржњу према Енглезима».