Већина је вероватно већ упозната са стравичном ситуацијом у којој се тренутно налази професор Милош Ковић који је жртва најбруталније хајке на њега и његову професорску каријеру. Шта се заиста дешава у позадини и зашто је некоме од толике важности да Ковић и људи слични њему буду што даље од професорске катедре…
Јавна излагања и рад Милоша Ковића у протеклим годинама представљају трн у оку многима који се на све начине неуспешно труде да затру српску националну свест, свакако да би таквима било од велике користи да људи попут Ковића не постоје али оно што је подстакло ову њихову хистеричну агресију и потребу за што бржим удаљавањем професора са факултета је следећа ствар.
У протекло време у сенци турбулентних дешавања, остао је незапажен тихи рат који се води иза јавних сцена у којима је професор Ковић један од главних бораца. Оформљени тзв. „Музеј жртава геноцда“ на челу са Дејаном Ристићем уз подршку страних и домаћих интересних група, али и хрватских историчара, води бесумучну борбу у смањивању броја жртава Јасеновца. Систематичном ревизијом су дошли до броја од 80.000 до највише 130.000 жртава који се на мала врата убацује у јавност као званичан податак. Овај број би ускоро требало да се нађе и у свим школским уџбеницима, док га неки званични медији већ увелико користе.
Професор Ковић је тада започео устанак одбране образа српских жртава и националног идентитета упутивши јавни протест око кога је окупљен широки спектар интелектуалаца који су га подржали. Од тада је започет убрзани процес склањања Милоша Ковића са професорске катедре по истом принципу по којем се овај лоби обрачунавао и са свим претходницима који су им због различитог мишљења правили сметњу – без сучељавања аргумената већ искључиво тортуром и прогоном.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
