(Не)видљиве последице политичког авантуризма – ко све плаћа цену кад протест постане стратегија без платформе?
Пише: Зоран Ђорђевић, политичар, бивши министар одбране
На први поглед, аплауз са улице делује као победа гласнијег над тишим. Млади, понети еуфоријом и тренутком заједништва, верују да слогани и транспаренти имају тежину система. Но, истина је далеко сложенија: тишина институција није увек знак немоћи, она је најчешће последња брана пред хаосом.
Проблем настаје када енергија младих постане алат у рукама оних који не траже дијалог већ детонацију. Kада се протест претвори у трајну стратегију без јасне политичке платформе, тада сви, и студенти и родитељи и држава, постају таоци неодговорности и спинова. Први губитници су управо они најмање криви – студенти и ђаци. Годину је лако изгубити, знање тешко вратити. Академски и ђачки континуитет „пуца“ брже него што се гради, а репутације универзитета и школа се руше без икаквог оружја. Родитељи, ти “тихи финансијери наде”, уместо диплома своје деце, добијаће неизвесност, фрустрацију и све чешће осећај кривице што нису разумели шта се дешава.
Али управо ту улази најопаснији аспект овог протеста – политички инжењеринг. Док млади исказују бунт, одређени делови опозиције већ планирају како да то преусмере у наратив насиља. Биће монтираних снимака, дезинформација, инсценираних инцидената. Следи ново поглавље – представљање државе као агресора, полиције као насилног фактора, а председника Александра Вучића као главног кривца за сваку несрећу која се може догодити или ће бити измишљена. Родитеље ће покушати да уплаше, студенте да разједине, а од протеста да направе „спектакл туге“ који се преноси уживо, са сузама које су реалне, али узроцима који су пажљиво режирани. Опозиција неће презати ни од чега како би сваки пад, сваку случајну повреду, сваки сукоб искористила као ракету за „бустовање“ протеста. Њима је потребна сцена, не решење. Хаос, не институције.
На то Србија мора да одговори мудро и хладне главе. Србија није екран, већ држава. Бука траје минутима, а последице деценијама. Економија већ осећа слабости. Инвеститори постају уздржани, туристичке агенције бележе отказивања, а локална економија од прехране до такси превозника сабира мањак. Свака блокада улице некоме ускраћује не само слободу, већ и егзистенцију. Свака порука без циља уназађује поверење. И то не само према држави, већ и према онима који сутра треба да је воде – деци, студентима, младим стручњацима.
Упоредимо ово са случајем „Жутих прслука“ у Француској. Почело је из због правде, завршило се у хаосу. Милијарде евра штете, изгубљени туристи, насиље на улицама, да би реформе које су после смиривања ситуације коначно дошле биле далеко од првобитних захтева. Сличан сценарио сада неко покушава да напише и овде, с тим што су главни јунаци наша деца.
Зато питање није „да ли подржавамо студенте?“, већ „да ли препознајемо где се у њиховом гласу завршава аутентични захтев, а почиње туђи сценарио?“ Kо тачно пише мегафонске пароле? Kо сноси одговорност када екран потамни, а последице остану?
Србија има отворене канале. Студентски парламенти нису укинути, Министарство просвете не закључава своја врата. Институције чекају предлоге, а не пароле. Дијалог не може постојати уколико једна од страна не жели да разговара. Ако већ постоји енергија за промену, нека иде ка предлогу, ка закону, ка решењу, ка реалности, а не ка режији. Јер револуција без плана је издаја будућности, а протест који не зна шта даље, страда први у невремену које сам призове.
Дошло је време да се запитамо: Да ли хоћемо да будемо ехо политичког пројекта или аутори наше будућности? Да ли хоћемо да говоримо сопственим гласом или да клечимо пред сценаријем оних који желе нову несрећу само да би слика изгледала драматичније?
Јер када изгубиш годину, можда си изгубио само време. Kада си млад, време ти делује бесконачно и лако надокнадиво. Али када уђеш у године, схватиш да је сваки изгубљени дан је драгоцен и ненадокнадив. Са друге стране, када изгубиш дијалог, поверење и стабилност – тада губиш и будућност, а изгубљена будућност нема другу прилику, нема репризу. Будимо паметнији и уздигнимо се изнад хаоса и галаме. Будимо храбрији од оних који рачунају да ће се све заборавити кад нестане бука. Тишина после урлика мора да буде нова снага, а не ођек грешке. Србија мора да чује своју децу, али деца морају желети да говоре својим, а не туђим гласом. Деца треба да буду аутори, не ехо!
Из личног искуства једног студента током бурних деведесетих, знам: истинска снага протеста не почива у галами улица, већ у његовој способности да утиша буку и постане глас разума унутар институција. Kада из институција не дође одговор, не треба мислити да је тишина пораз. Напротив, она је припрема. Бунт који уме да ћути, само се сабира. И као река која накратко пресуши да би се вратила снажнија и дубља, тако се и протест враћа свеснији, организованији, одлучнији. Друштво се не мења пуком побуном, већ способношћу да своју побуну претвори у визију, а визију у деловање. Напредак није плод беса, већ зрелости. Мудар човек не руши да би рушио, већ тражи смисао у ономе што жели да сагради. Држава која мисли да траје, мора научити да слуша. Јер будућност постоји само тамо где постоји различитост мишљења. Само заједница која чује своје људе, и кад вичу – и када ћуте, – има снагу да иде напред.
Нису улице те које мењају Србију, већ знање, одговорност и храброст да се преузме одговорност тамо где се одлучује!