Приметна је једна врло интересантна појава, код једног (другосрбијанског) дела данашње опозиције; истовремена борба против „диктатуре“ и „медијског мрака“ а величање Тита, Титовог периода и епохе. У складу са тим, поставио бих им питање:
Каква је била ситуација (положај) опозиције у Титово време и какве су тада биле медијске слободе, слобода говора, мисли и сл. ?
Ово нас доводи до једног озбиљнијег проблема. Одређена група људи, кријући се иза „грађанских вредности и слобода“ , (недовољно вешто) покушава да прикрије своје симпатије ка једном (комунистичком) од три тоталитаризма 20. века (фашистички, национал-социјалистички и комунистички, који је код нас био испољен кроз титоизам у периоду 1944-1953. , од онда до Титове смрти је била „класична“ диктатура ) .
Ово заправо није никакав њихов „изум“ већ „општи“ тренд и тенденција у ширим европским и светским размерама. А то је борба против „фашизма“ , а фашизам је све што самопрокламовани „антифашисти“ (који са „изворним“ антифашистима имају врло мало заједничког) , прогласе за фашизам. Тако и због тога дају себи за право да у некаквој перверзној и изопаченој комбинацији „стапају“ грађанске вредности, права и слободе са комунистичким наслеђем, које је било у потпуности супротстављено истим тим вредностима, правима и слободама.
Не само да им је било супротстављено, него их је жестоко прогонило, убијало, гушило и затирало. Koд нас је овај идеолошки мутант и хибрид нашао „помирење“ и отелотворење у (самопрозваној) Другој Србији и њеним виновницима, пропагаторима и јуришницима.
Тако данас ово идеолошко чудовиште у исто време налази за сходно да критикује „слободу медија“ у Србији, „диктатуру“ једног „психопате“ а да у исто време ламентира над и глорификује Тита и СФРЈ, не увиђајући уопште парадоксалност таквог становишта.
То је са њихове стране прихватљиво јер Тито није био диктатор већ државник (?!) који је створио јаку грађанску класу (?!) и у чије време се супер живело, сви су били весели и слободни. Ако су били наравно у СКОЈ-у и после у партији, као што већина оних који критикују „диктатуру“ и „медијски мрак“ неспорно и јесте.
Дакле они који су ДИРЕКТНО и недвосмислено, преко свог партијског положаја, прогонили критичку, слободну мисао, слободу медија и изражавања, сад се жали на медијске слободе и сл. , не схватајући да у диктатури, кад би то (тј. ово сад) диктатура била, не би на то ни могли да се пожале, јер не би имали ни како, ни коме, или би после првог „жаљења“ завршили на робији, у најбољем случају.
Ситуација са медијима и медијским слободама је свакако тема за неку другу расправу и свакако је комплекснији и озбиљнији проблем од домета и трајања „ове или оне“ власти, али то не даје за право некадашњим прогонитељима медија и слободне мисли (и њиховој идеолошкој и/или биолошкој деци) да се, кријући се иза фасаде „грађанских вредности, права и слобода“ , боре за исте те слободе и права које су некада бесомучно прогонили, или „макар“ да величају оне који су то радили.
Никола Јовић
НАЦИОНАЛИСТ
