Често добијамо питања, које верујемо добијате и сви ви – наша браћа и саборци у борби коју зовемо национализам, зашто то радимо?
Зашто износимо мишљења која могу бити опасна? Зашто ризикујемо и не склонимо главу? Зашто се бавимо темама које не доносе корист? Зашто нисмо као већина која ћути и гледа да не увреди никога својим ставом? Зашто се не угледамо на већину?
Најбољи одговор на оваква несрећна питања бескичмењака за које је идеал слободе давно изгубљена реч, дао је вероватно и највећи европски интелектуалац прошлог века – Курцио Малапарте у свом разговору са мајком, који је пренео у роман „Mamma marcia“:
- „Зашто не радиш као што то чине други? Никада не пишу нешто што може да буде опасно, пишу љубавне приче, никада не исказују свој суд, своје мишљење. Зашто се не угледаш на друге? – забринуто ме упита мајка.
Ја нисам од њихове врсте – рекох – они су од врсте робова… Већ су навикнути на ропство. Ја то не могу, нисам од врсте робова.
- Не, рече моја мајка, – ти не припадаш врсти робова.
Била је срећна, гледала ме је осмехујући се, осетио сам њен понос. Цела Европа је постала једна прљава и гадна земља. То је царство кукавица, бедника, имбецила и злобника.“
