“Реци ми, овако другарски, што идеш на протест?“ – питам клинца из комшилука. Шеснаест му љета беше, што би отпевао Саво Радусиновић, дете ко дете, занима га ЛоЛ, кришом гледа порњаву кад родитељи утону у сан, дописује се с неком клинком и тресе га комплекс јер му патике нису маркиране. Политика га, вала, никада није занимала, ни у једном облику, нити је показивао склоности ка њој.
“Брате, да ти будем искрен, тамо могу на миру да вичем –Вучићу педеру- . И, шта ја знам, буде масе, занимљиво је“ – одговара ми самоуверено клинац.
Нисам отишао да се прошетам међу њима, још ниједном, иако сам упадао у искушење да видим ко то парадира и зашто. Бојим се, да би ми, од силних сепаратистичких застава и комунистичких парола у Новом Саду, озбиљно скочио притисак, али да јесам и да сам који случајем имао стомак да ту „освешћену омладину“ анкетирам као клинца из комшилука, сигуран сам да би његов одговор био један од најсмисленијих. Ко смо ми? Најбољи део Србије (самопрокламовани). Шта радимо? Шетамо. Зашто шетамо? Немамо појма. Шта хоћемо? Бољи свет. Шта радимо да га створимо? Па, шетамо, јел није довољно? Километар и по дневно, кад смо баш у „активистичком моду“, онда и до два, па нек иде живот. Докле ћемо? Док се киша не повеже два дана.
Некако је, у нашем друштву, увек најтеже и најнезгодније било рећи истину. Зато и они најодговорнији политички лидери, а знам их, шапатом изговарају исту, јер наша истина, речена наглас, вређа нас саме: овај народ је глуп. Ова омладина је глупа. И доказе тога гледамо сваки дан. Последњих десетак дана интезивно. Ево, рекох наглас, па нек иде живот. Коначно, каква је та наша омладина?
Ево, пре неки дан, мамини синови, добили пробу мале матуре – чуј, пробу, некада њихови вршњаци у бункере упадали на јуриш, ми факултет из кафане уписивали, а они ПРОБАЈУ малу матуру. И шта су показали резултати? Да клинци масовно не знају када је почео Први српски устанак! МАСОВНО, понављам. На макар пет места сам, слушајући коментаре теста из српског чуо, „питања су била дугачка, нисам могла да се концентришем“. Човече, па није то „Рат и мир“, то је питање од пет редова! Такви ће сутра пробати велику матуру, па ће онда пробати пријемни, па ће онда пробати студирање, па ће онда пробати да буду „наша омладина, наше благо, најбољи део Србије“, па ће онда пробати мало да шетају. И ми ћемо их подржавати, јер су наши, а истину ћемо изговарати шапатом, док се и он не угаси.
Да ли је баш тако? Некако сам увек волео слушати умније од мене, нарочито кад умеју рећи, а брат Прота из Београдског синдиката је један од таквих, иако се неретко не слажемо. Елем, давно беше то, неко пијанство, вели мени Прота како се стиче утисак да је већина овде баш таква какву горе описах. Како утисак, мајку му, ваљда чињеница, збунио си се Прото? И онда следи отрежњење: „Имаш, брате, тиху већину и гласну мањину. Е, сада, та мањина је толико тупава, проста, недорасла (настави низ), али је агресивна и гласна. И онда ти стекнеш утисак да је таквих 90% посто, а ових других 10% јер је ћутљива и ван институција, иако је пропорција у суштини потпуно обрнута. Па, погледај само по свом окружењу“.
И, онда, гледајући ту несрећну децу са сепаратистичким крпама које се вијоре, сетих се једне ствари: јеботе, Томо, па ти си предавао у средњој школи и то релативно лошим одељењима. И шта си, оно беше закључио? Да су та деца сјајна, изузетна, интелигентна, поштена, патриотски оријентисана – да их свашта нешто занима, да имају безброј талената, да сасвим сигурно знају кад је био Први српски устанак и да сасвим сигурно знају прочитати и протумачити питање дуже од пет редова. Где су та деца, Томо? У оних 90% тихе већине, схватам.
Моји Шестићи, Пантићи, Станојевићи и друга честита деца, никада неће бити део ученичких и студентских парламената – невладиних организација – иницијатива младих – удружења за људска права – и сличних срања, фабрика феминизираних ликова са марамама, који испод мамине сукње траже неку правду, не знајући ни какву, ни у чије име, ни због чега, а убеђени да су Ганди, Че и Панчо Виља за њих друга лига, запад.
Али, знам још нешто: наш народ није глуп. Наша омладина није глупа. Наша омладина су Шестићи, Пантићи и Станојевићи. Паметни, пуни ината, деце улице који имају кодекс, част и главу и душу. И они неће бити глупи, као што смо ми били, па дозволили феминизираним марамашима да говоре у наше име, одлучују у наше име и владају у наше име. Неће сигурно. Јок, нема пролаза, бато.
Када дође време, а доћи ће. Ова већина неће бити тиха. Ни мало. Њихов хук, не само да ће почистити олош, већ ће на крилима тог хука устати Србија. Они ће знати, кад ми већ нисмо. У њих верујем, а не у ове гологузане што троше старке по асфалту.
Извор: anti-censura.com
