1) Никад нисам претио Мариники Тепић, што је правоснажно утврдио суд. Да сам тужио због тога, лажи лепе Маре би коштале буџет републике Србије пола милиона динара цирка. Нисам, јер сам патриота – српски, а не Мултиком. Наравно, разумем да стаљиниста Ђики верује само у метак и батину као средство дискусије и да је његова реч једини суд, али свет функционише другачије.
2) Никада нисам послао поруку или звао Лепу Мару, како то пише Нова СС. Са њеним лажима сам се обрачунавао као професионални новинар, кроз текстове, баш као што се она са Србијом обрачунава као професионална политичка проститука
3) Иако у стаљинистичкој визији Србије коју заступају она и власник јој то не постоји, Србија је још увек демократска држава, па постоји институција јавне личности. Као што јавна личност има права да види кокошке дилере, уништава наменску индустрију у корист Бугара или руши свој народ у име Приштине и Сарајева, тако има и обавезу да трпи критику. И трпеће, док сам жив, јер ће бити говно док је жива.
4) Не цвилим на претње и увреде, шарање врата, позиве и узнемиравања који од њених плаћеника дуго и интезивно трају. Нећу ни цвилети, нисам у овој причи тај који кроз сузе љуби ципеле амбасадора као у неком СМ порнићу. Једини прогоњен сам ја: кад јој у устима нису лажи, залогаји са канаба у амбасадама или Мултиком деликатеси, онда је Ловрековић. Не смета ми, слободно. Само кажем.
5) Ова прљава кампања неће ме ни натерати ни спречити да напустим мој вољени ССП. Слобода и правда до победе!
Да напоменем додатно: док њеног шефа чекају године и године у затвору, ја тамо нисам провео ни дан у Републици Србији.Боравио сам у притвору на основу њене неосноване пријаве и притиска дубоке државе. То је доказ да кратко, као што су ногице у свакој лажи, и такве моралне наказе могу да злоупотребе демократски систем државе коју мрзе.