Задњих дана имамо прилике да видимо како се у пракси остварује идеја Миловог пута у будућност преко зелених шума оскудних за скривање „нискорастућих гора“. У митологији новокомунизма, за разлику рецимо од Јунговог симболизма, где је њено друго име Сенка као „трезор“ несвесног, анималистичког, тамног у свакој личности. Шума је симбол „отпора“ „герилског рата“, „упада на окупирану територију“. Она је политичко банализовани кич, компензанција страха од истине и бекства од сопственог пораза. Када је помињао одлазак у шуме након победе демократије у Црној Гори, Мило је вероватно замишљао ову врсту „организовоног спонтанитета“ којој присуствујемо од Грахова до Тузија, од Никшића до Берана. Демократију је можда могуће победити само њеном компромитацијом, демонстрацијом слабости њене већине и институционалном инсуфинцијенцијом која једнакост рецимо пред законом претвара у правду привилегиваних, на шта је рецимо Мило лично са својом фамилијом навикао као законом „природног права“, али народну вољу и народну памет памет не могу поразити сви ови неуспешни покушаји „дестабилизације“ Црне Горе коју поражена власт организује уз помоћ својих савезника и „уличних формација“. Суштина дакле пројекта „Шума“ је показати нефункционалност, некомпетентност већине да обезбеди мир и заштити здравље и законе Црне Горе. Зато се прибегава трима врстама актуелних „диверзија“ на политичку стабилност и јавну толеранцију живота у Црној Гори. Прва је „графитна контрареволуција“ којом се, писањем шовинистицких парола на сакралне објекте мањинске вероисповести жели показати како је нова демократска већина донела са собом дух демонске мржње према мањинским народима, што наравно није тачно.
Као што је истина да никада појединачни извршиоци ових дела нису од полиције откривени, па се или ради о бићима црне магије из света Булгакова, или пре од конкретних људи у полицији заштићених „цртача зла“ којима вероватно „руководи“ неко од Милових саветника за безбедност или још увек несмењени помоћник директора полиције за кога Милов специјални тужилац каже да је „један од најбољих полицајаца Балкана“, или ко зна ко од њихових „поданика“. Друга је „диверзија“ позната под именом „велеиздаја“ у којој се „нова власт“ жели приказати као „окупаторска“, „освајачка“, „агентурна“, према којој народ осећа „презир“ и пружа „отпор“, на „сваком месту“ на начин попут оног перформанса осморице комита са заставама који су са „комунистичког Грахова“, „поћерали“ демократског министра који је дошао да помогне народу.
Циљ је у овим случајевима створити осећај несигурности у редовима већине и „заразити“ друге средине у Црној Гори овом „клицом насиља“. Трећа диверзија је најопаснија „сукобити народе“ у којој попут Ђелошајевог позива из Тузија, на „Отпор“, за који исти горе поменути тужилац каже да су слично почињали сукоби у бившој Југославији, којом се жели приказати како демократска већина понижава, малтретира и дискриминише мањинске народе, па је зато она „непријатељска“ и треба је „збацити“ у духу старих комунистичких прогласа“, сви смо „Ђелошај и Тузи“. Дакле већ ово јасно показује на шта је све спреман идеолог пројекта „Шуме“ у својој трагичној борби за личну власт и борбу против слободне воље грађана Црне Горе и колико је наиван и слеп у томе да поверује да није одавно прочитан и „ухваћен у делу“.
Извор: Националист