Вишеград представља једно од најпосећенијих места у Републици Српској. Из године у годину, све већи број људи како из региона, тако из читавог света долази у овај градић на Дрини како би се упознали са свим лепотама и знаменитостима које ово место пружа. Све особености Вишеграда, првенствено његове природне али и културне и друштвено-историјске специфичности привлаче туристе из различитих крајева света а утисци које људи носе одавде су максимално позитивни. Свим посетиоцима овог места омогућено је да уживају у шетњи Вишеградском ћупријом на Дрини, иначе задужбини великог везира Мехмед-паше Соколовића које је иначе ремек дело тадашњег градитељства. Мост је један од најзначајнијих националних споменика Босне и Херцеговине, а у јулу 2007. године уписан је у УНЕСКО листу светске културне баштине. Незаобилазан је и далеко чувени Андрићград, иначе туристички, културни, административни и едукативни комплекс смештен на полуострву између река Дрине и Рзава. Комплексом иначе управља предузеће чији су власници прослављени српски редитељ Емир Кустурица и општина Вишеград заједно са Владом Републике Српске. Андрићград је настао као идеја проф. Кустурице о каменом средњовековном граду а место је обогаћено различитим садржајима културног, научног, образовног и туристичког карактера. Посетиоци имају прилику такође и крстарити реком Дрином истовремено уживајући у нетакнутој природи и предивним пределима. Ту је и велики број православних светиња од којих свака носи посебну причу која сведочи о историјским дешавањима у овоме граду и околини.
Упркос многобројним специфичностима које красе ово место, важно је напоменути да је Вишеград пре само 29 година био озбиљно погођен ратом који је однео многобројне животе а о којем се веома мало говори. Вишеград који је баш попут својих суседних општина доживео велико страдање током Другог светског рата о чему сведочи и меморијални комплекс на локалитету Стари Брод, тешко је страдао и током 1992. године. Српско становништво доживљава већ у априлу 1992. прогонство и изгон, а српска села нашла су се на удару тадашње муслиманске – бошњачке војске. Епицентар српске туге овог краја свакако јесте место Јелашци, мало српско село у близини Вишеграда. И ове године, дана 2. августа у Јелашцима ће бити обележена 29-а годишњица суровог злочина који су над српским цивилним становништвом починили припадници муслиманске – бошњачке војске. Јелашци представљају само једно у низу спаљених и опустошених српских села и представља симбол страдања недужног народа – цивила и деце. Ипак, о томе се врло мало говори у јавности а многобројни посетиоци о томе нажалост не могу много сазнати.
Чак ни туристички водичи у својим квалитетним и едукативним предавањима нажалост не помињу Јелашце нити било које друго село разорено током 1992. године на овом подручју. То нажалост није обухваћено планом и програмом, те су посетиоци ускраћени да се упознају и са овим сегментом историје. Они имају прилику да сазнају много детаља о дешавањима током Другог светског рата и патњи кроз коју је наш народ прошао у том периоду, али се о 1992-ој не говори. Ту се са информацијама стаје иако су ти догађаји можда и највише обележили садашњи изглед, развој и функционисање овог града. И Јелашци заслужују одређено место у нашем колективном сећању и нашој трагичној историји.
Јелашци су мало село смештено на десној обали Дрине које је према попису из 1991. године бројало 32 становника. Сви су били српске националности. Након великог броја попаљених села и злочина, у лето 1. августа 1992. године на ред су стигли и Јелашци. Муслимански – бошњачки војници су у вечерњим часовима извршили напад на ово питомо место прекинувши идиличну свакодневицу мештана. Јелашци су били веома, веома удаљени од првих борбених линија и овде није било никаквих борбених дејстава. У селу су се тада налазили искључиво цивили – жене, деца и старе особе. Муслимански – бошњачки војници, припадници „Армије Босне и Херцеговине“ из суседних села, извршили су напад и починили те вечери прави масакр. Живота су били лишени сви који су се тамо затекли. Убијена је трећина села, тачније једанаест мештана, међу којима и пет жена различите старосне доби као и двоје деце.
Нису имали никакву кривицу изузев што су били Срби и православци. Тог дана погажени су основни људски и морални принципи а зло је добило свој потпуни облик. Ни велике врућине нису спречиле ни зауставиле нападаче у њиховом плану. Село је у потпуности опљачкано, а многе куће и помоћни објекти су запаљени. Тада је убијено пет чланова угледне породице Јеличић. Србин Петроније Јеличић у једном дану остао је без читаве породице – убијени су му отац, мајка, супруга и двоје малолетне деце – син од 10 и ћерка од 8 година. Петроније се кобног дана није затекао у селу а таква околност спасила му је живот. Муслимански – бошњачки војници упали су 1. августа 1992. у двориште Јеличића и одмах усмртили ватреним оружјем децу која су се играла. Мајка Мирјана потрчала је према деци како би заједно умакли непријатељима, али су злочиначки меци били бржи. Сво троје – Мирјана /32/, осмогодишња Драгана и десетогодишњи Видоје покошени су рафалима. У истој породичној кући лишени су живота и Петронијеви родитељи: Тривун /63/ и његова супруга Савка Јеличић /72/. Иако је то сасвим јасно, треба ипак нагласити како су сви убијени били ненаоружани цивили који нису имали ни прут да се одбране а камоли оружје! О трагичној судбини Петронија Јеличића нису јавили ни „ББЦ“, ни „СНН“, ни било која светска, страна телевизија који су тада веома „ажурно“ и субјективно радили на информисању јавности о дешавањима у Босни и Херцеговини. И домаћи медији су врло штуро и слабо о томе извештавали током и након рата. Да је Петроније био Бошњак и да су злочин починили Срби, евидентно је да би о томе брујала сва светска јавност а догађај би био централна тема свих новина. Међутим, пошто је реч о српским жртвама чије су животе прекинули Муслимани – Бошњаци, ти догађаји нису били интересантни светским „моралистима и хуманитарцима“.
Тога августовског дана у Јелашцима је у дворишту своје породичне куће убијен и старији брачни пар Шушњар. Драган /64/ и његова супруга Славка Шушњар /62/ страдали су на свом кућном прагу као цивили, а усмрћени су хицима из ватреног оружја. У комшијској кући Савића такође су страдали недужни цивили. Док су припремали кафу, убијени су цивили Миле Савић /49/, његова супруга Петка /47/ и брат Радомир /43/, који је тада дошао из Обреновца да помогне брату у скупљању сена.
Милан Савић, који живи у Србији – далеко од места злочина, више пута је истакао да му није јасно да након толико година још нису објављена ни имена оних који су му убили оца, мајку и стрица. – Не могу у кућу да уђем кад се сјетим призора мајке која лежи на поду са старим млином у рукама, рекао је Милан током једне од комеморација. Парастос за невине жртве се сваке године служи на Илиндан 2. августа.
За злочин у Јелашцима још увек нико није одговарао упркос бројним доказима и изјавама сведока. Постоје чак и видео снимци забележени непосредно након трагичног догађаја. Све је документовано и одавно прослеђено надлежним органима али се истрага не спроводи. Разлог је више него јасан: национална припадност жртава! Само дан касније, муслиманске-бошњачке снаге су напале и село Осије на велики православни празник Илиндан када је страдао велики број српских цивила, махом жена и старијих лица.
Куће жртава из Јелашаца данас су зарасле у коров. Многи породични домови остали су пусти; они који су имали ту срећу да преживе злочин пронашли су боље место за живот што је чест случај када говоримо о насељеним местима овога краја. Трагедија у селу Јелашци али и читавом Вишеграду треба нам служити као вечна опомена и трајни подсетник како се такве ствари више никада не би поновиле. Први август 1992. заувек ће остати црним словима уписан у историји Вишеграда, али и читавог српског народа. Тужна судбина мештана овог малог подрињског места мора се на све начине отргнути из магле заборава којом је прекривена готово тридесет година. На те трагичне догађаје треба константно подсећати, о томе се мора стално и увек говорити, треба писати…. жртве требамо памтити и морамо достојанствено обележавати сваки овакав догађај.
Пише: дипл. социолог Игор Митић, Београд