Хитлеров војник чије је име недавно добила улица у Смедеревској Паланци – Јозеф Шулц, војник Вермахта, 20. јула 1941. године у Вишевцу стао је пред стељачки строј и убијен заједно са 18 заробљених бораца Паланачке чете.
Скупштина општине Смедеревска Паланка донела је одлука да једна улица у том граду понесе име окупаторског војника Јозефа Шулца.
Овај Немац је 20. јула 1941. године учинио гест незабележен у историји ратовања. Одбио је да стреља 18 југословенских родољуба, бораца Паланачке партизанске чете, који су заробљени на Градишту, у атару Вишевца, родног села вожда Првог српског устанка. Због тога је од стране свог претпостављеног по кратком поступку осуђен на смрт. Убијен је заједно са младићима које је први пут видео кад су изведени пред стрељачки строј и у које није хтео да пуца.
Немац, ратни фотограф, снимио је цео ток овог јединственог ратног догађаја. Забележио је тренутак када немачки војник одбија да изврши задатак и како гологлав корача ка онима са којима ће заједно умрети.
Овако се догодило:
- Трикотажа „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци купила је машине у Немачкој. Неколико недеља по испоруци у поменуту фирму стигла је делегација фабрике у којој су те машине израђене. Задатак је био да на лицу места виде како се машине „понашају“ у раду. Тадашњи директор трикотаже Милинко Јанковић, заузет неодложним пословима, замолио је свог сарадника Андру Вулићевића да Немце поведе на ручак у хотел на Кисељаку.
За столом у једном тренутку повео се разговор о стрељању југословенских родољуба на Кисељаку, где је много година касније саграђен истоимени хотел. Андра Вулићевић је, уз остало, испричао да је заједно с њима стрељан и немачки војник, који је одбио да пуца у своје вршњаке. Педантни Немци су, вративши се из Смедеревске Паланке, сачинили два извештаја: један од томе како раде машине у Трикотажи „Олга Милошевић“, а други о ратном догађају из 1941. године. Тај други извештај прослеђен је немачкој штампи.
- Валтер Шулц, прочитавши текст у новинама, био је сигуран да је тако нешто могао да уради само његов брат Јозеф – испричао је пре више година потписнику ових редова, сада већ почивши Андра Вулићевић.
Јозефов брат Шулц је почетком седамдесетих година минулог века у више наврата боравио у Смедеревској Паланци. Редовно је полагао цвеће на споменик стрељаним борцима Паланачке партизанске чете. У пожутелој новинарској бележници остала је исписана ова изјава Валтера Шулца:
- О погибији мог брата Јозефа сазнао сам много година по завршетку Другог светског рата од члана Бундестага Остмана фон дер Леја. Заправо он ми је казао целу истину, пошто је нашој мајци одмах после стравичног догађаја на Кисељаку, било стигло писмо од команде 714 немачке дивизије да је Јозеф погинуо код Тополе, у Шумадији. Њој је чак била послата и фотографија његовог наводног гроба.
Кад су наше новине писале о томе, одлучио сам да кренем у Србију. Јавио сам се Чаславу Влајићу, Паланчанину који је и сам пуне две деценије трагао за идентитетом погубљеног немачког војника, мог брата.
У граду у коме је престало да куца његово племенито срце показали су ми фотографије, које су овековечиле тренутак када мом брату скидају ознаке Рајха, затим кад га два ратна друга воде ка пласту сена и најзад она на којој се види официр, који у пратњи двојице војника прилази да се и сам увери да су партизани и мој брат мртви.
По слици, међутим, нисам могао да разазнам да ли немачки војник по завршеном стрељању, пуца поново у мог брата Јозефа, или у неког другог из групе стрељаних.
