Плави талас – килави талас. По било ком историјском мерилу, демократе су се спотакле о изборе за Конгрес, уступивши неколико места у Сенату и добивши веома непоуздану контролу над Представничким домом. Исход усмерава председника Трампа ка победи и реизбору 2020, уз могућност освајања оба дома Конгреса у другом мандату.
Чини се да ће републиканци на крају имати 54 или 55 места у Сенату (у досадашњем саставу имали су 51), док ће демократе имати танку предност у Представничком дому. Демократе, које су предвиђале изборни талас који би онеспособио Трампа, имале су историју на својој страни, али њихово очекивање се ипак није обистинило.
Упоредимо овај резултат са претходним нокаутима које су опозиционе странке задавале председницима током њихових првих избора за Конгрес. Године 1994, странка Била Клинтона изгубила је 54 места у Представничком дому и осам сенаторских места! А 2010. је Обамина партија изгубила 63 седишта у Доњем дому и шест у Сенату! Громогласно најављивани „отпор“ Трампу није дошао ни близу овим стандардима.
Штавише, невероватно је да је Трампова странка освојила места у Сенату, и то подоста њих. То се ретко дешава. Постоји, додуше, један недавни изузетак. У време првих конгресних избора Џорџа Буша млађег, који су се одиграли годину дана након 11. септембра, републиканци су добили још два места у Сенату.
Овогодишњи историјски „први конгресни избори“ у председниковом мандату највише подсећају на оне из времена Ричарда Никсона када су 1970. републиканци изгубили дванаест места у Представничком дому и добили два у Сенату. Никсон је две године потом убедљиво освојио реизбор.
Не само да ће Трамп у Сенату имати још бројнију републиканску већину, него и наклоњенију. Нема више антитрамповских републиканаца као што су Боб Коркер, Џеф Флејк и Џон Мекејн. Људи који су их заменили углавном прихватају смер у којем је Трамп повео „Велику стару партију“, као и њихове колеге које су дошле на седишта која су некада припадала демократама.
Већа разлика у корист републиканаца у Сенату ће олакшати све у том дому, од усвајања закона, до потврђивања номинованих извршних функционера и судија. Трамп сада има одрешене руке да замени одлазеће функционере људима којим он жели.
Што се Представничког дома тиче, будућа председавајућа Ненси Пелоси ће, при тако малој разлици, имати доста главобоље око управљања бунтовним демократским кокусом. Без Сената, демократе не могу да самостално доносе законе и приморавају Трампа да прибегава дискредитујућем и непопуларном праву вета које би могло да му смањи шансе за успех 2020. Штавише, неће имати избора него да прихвате предложене буџете, или да буду оптужени за кочење владе.
Трамп је већ добио највећи део онога што му је требало у контексту легислативе за реизбор. Недавно је почео да машта о додатним смањењима пореза за средњу класу, а жели и финансије за зид на граници. Конгресна пасивност поводом ових популарних иницијатива ће бити од помоћи при Трамповом реизбору.
Пелоси би могла да покуша да заустави трговинске законе који јој буду ишли у сусрет, укључујући и америчко-мексичко-канадски споразум који ће заменити NAFTA-у. Али Трамп може да је присили на кооперативност повлачењем из NAFTA-е, чиме би Конгресу оставио мало избора. Штавише, Пелоси би морала да брине и о губитку немалог броја демократа које су наклоњене трговинским реформама.
Нема сумње да ће демократе у Конгресу довести истраге о Трампу до тачке усијања користећи своју новооткривену моћ за одржавање саслушања и извођење сведока. Међутим, овај хиперфокус на скандале је један од разлога зашто демократе нису успеле да освоје Сенат. Скандали ретко мотивишу Американце да мењају гласачке навике, а нарочито уколико су лажни, као онај о „руској завери“. Изгледа као да су демократе заглављене у настојању да оспоре Трампову победу из 2016, уместо да се баве предлагањем атрактивних закона.
Шире гледано, резултат избора за Конгрес ће онемогућити оно што је демократама највише потребно: период интроспекције и схватања да морају да буду умеренији уколико желе да им бирачи икада поново повере већу моћ. Уместо тога, прогресивно крило партије ће прогласити победу и инсистирати на номиновању радикалног кандидата који би се обрачунао са Трампом 2020. У том смислу, ови избори нису могли да прођу боље за Трампа.
Кристијан Вајтон је био заменик специјалног изасланика Стејт департмента од 2003. до 2009. Тренутно је виши сарадник Центра за национални интерес, а написао је књигу „Паметна моћ: Између дипломатије и рата“.
Превео Војислав Гавриловић
