Када год Драган Шолак, преко својих медија, отпочне некакву „принципијелну и стручну“ полемику или се огласи по неком пословном питању – то је сасвим сигуран знак да се не ради о ономе што он тобоже „принципијелно“ заступа, што кобајаги „брани“ или се бучно и медијски агресивно залаже за „фер, поштене и транспарентне пословне пропозиције у тржишној утакмици“ – већ о томе да му његове сумњиве, закулисне и не баш увек и у свему легалне пословне комбинације и монополски положај у сфери телекомуникационих услуга не доносе више онолико новца на колико је до сада навикао. Као што му, очигледно, неће доносити и убудуће, с обзиром да ће коначно морати да послује (и заиста, а не фингирано као до сад) у тржишним условима – па ће бити у прилици да покаже и докаже сву своју „пословну способност и успешност“.
У томе се Драган Шолак нимало не разликује од свог пословног партнера, оног другог Драгана, Ђиласа – са којим је заједно, док су били у прилици да владају Србијом, и на политичком, и на економском, и на медијском плану – и патентирао разне „маестралне“ пословне успехе, у бизнис теорији познате под колоквијалним називом – комбинација, оличене у транге-франге подухватима (продам ти фирму, коју ти после продаш мени, па ја опет теби, па ти опет мени, и тако у круг – а сав новац се из тих бројних марифетлука се депонује на тајне рачуне широм света, или у некаквим компанијама које послују на егзитичним дестинацијама; о оних чувених 20% од 100%, па на то још 20%, које је „измислио“ Ђилас, да и не причам).
При томе, наравно, уста су им обојици пуна лажи о томе како трпе притиске због својих политичких ставова, како их држава и њени органи прогањају због њихове посвећености „борби за демократију, људска права и медијске слободе“, као и због тога што су управо они „највећи борци за истину, коју бране кроз своје објективне, професионалне и независне медије“ – за које вероватно ни сами не знају колико их имају и који им управо и служе да ту њихову, само по њихове џепове корисну, „демократију“ – лажима, увредама, претњама и уценама – свакодневно уновчавају, уз једва и лоше прикриван презир према грађанима Србије, којима би опет хтели да буду властодршци.
У случају оба ова Драгана само се, и једино, о новцу ради. О новцу који би да опет отимају, пљачкају, „комбинаторно“ присвајају – јер њих ништа друго не занима, нити желе да Србија буде држава која сваким даном, на свим пољима, убрзано напредује. Њима није потребна просперитетна, независна, суверена и правно уређена држава, која води рачуна о свим својим државним и националним интересима, укључујући и оне економске, који се тичу привреде и тржишта, здраве и легалне тржишне конкурентности – већ све супротно од тога – они су успешни једино у привреди у којој важе само њихови пословни интереси, само њихове компаније послују и само се они богате.
Додуше, спаја их и још понешто: Патолошка, болесна мржња према Александру Вучићу, не само зато што он тај који је прекинуо њихове „успешне пословне подухвате“, већ и због завист према успесима које Вучић постиже – и у политици, и у економији – областима за које су ови „експерти“ сами себе били прогласили за неприкосновене. Уједињује их то што знају да, док је Александар Вучић на челу Србије, неће моћи да се разним мурдарлуцима и преварама на рачун грађана Србије богате. И бахате, да додам. Уједињује их и страх од тренутка у коме ће, коначно, морати да положе рачуне о свему што су радили, пред надлежним државним органима.
Стога ме и не чуди што се Шолакова медијска машинерија обрушила на ЈП „Пошта Србије“ и „Телеком Србија“ и на наш пословни договор око преузимања/куповине „Пошта Нет“ од стране „Телекома“. Монопол који је до сада Драган Шолак уживао у области кабловске телевизије и интернета више није могућ, нити га је могуће политички, уз помоћ другог Драгана, наметнути. Ни одржати. Као што ускоро неће бити могуће (п)остати ни монополиста у сегменту брзе доставе поштанских и других пошиљака и неких других услуга на пољу телекомуникација и савремених технологија, захваљујући пословним плановима и пројектима које ће ЈП „Пошта Србије“ у наредном периоду реализовати.
Отуда, и не само овим поводом, све оне гнусне, подле и нечасне лажи, које гебелсовски, уз Ђиласове, понављају и Шолакови „независни“ медији, све те „афере“ које измишљају и пласирају Ђилас и сви његови упосленици, његови плаћеници, најамници, из разноразних његових компанија, које су доскора служиле за ону транге-франге економију, осмишљену „бриљантним инжињерским мозгом“, и чији су једини резултат газдини нови тајни рачуни којекуде по свету.
Све је то очекивано – јер, да поновим – о новцу се ради, а он је једино што оба Драгана занима.
Зоран Ђорђевић