Источни Медитеран је увек заузимао важно место у систему међународних односа, пре свега у транспортном, економском и војном аспекту. Истовремено, последње деценије стратешки значај региона такође расте услед откривања значајних резерви нафте и гаса на том подручју. Ово откриће утицало је и на војно-политичку ситуацију и на ситуацију на енергетским тржиштима у Турској и земљама ЕУ.
Док Анкара активно истражује налазишта нафте и гаса у Источном Медитерану, Атина, Никозија, Париз и друге европске престонице су незадовољне, јер сигурни су да Турска тражи подручја која јој не припадају. Као резултат „звецкања оружјем“, Турска и Грчка су на ивици новог војног сукоба први пут од Кипарског рата 1974. године.
Турска је 1982. године одбила да потпише Међународну конвенцију УН о поморском праву, која је Грчкој омогућила да прошири своју морску зону од 6 до 12 миља. Анкара и Атина се препиру око разграничења територијалних вода, континенталног појаса и ваздушног простора још од 1920-их. Према томе, Анкара је већ дуго гледала на могуће ширење грчке границе на Источном Медитерану као на изговор за рат.
Антитурска алијанса
Француски председник Емануел Макрон позвао је Европу 10. септембра, током самита европских медитеранских држава, да делује као јединствени фронт против „неприхватљивог“ понашања Турске у Источном Медитерану. Француски лидер је додао да, иако је Турска још увек члан НАТО-а, више се не може сматрати партнером европских медитеранских држава — Француске, Италије, Малте, Португалије, Шпаније, Грчке и Кипра (такозваног Club Med).
Макрон је рекао: „Морамо створити Pax Mediterranea, јер видимо да се регионална сила враћа са неким маштањима о сопственој историји — мислим на Турску“. Он је оптужио Анкару да „се бави провокацијама што је недостојно велике државе“. „Турски народ је велики народ и заслужује нешто друго“, рекао је француски председник.
Турско Министарство спољних послова је оценило Макронове коментаре као арогантне и „знак сопствене слабости и очаја“. Фахретин Алтун, портпарол турског председника је чак назвао Макрона „имитатором Наполеона“.
Ипак, грчке интересе у Источном Медитерану има ко да брани. Париз је помогао Атини да формира стратешки савез против Турске, који је такође обухватио Кипар, Египат, УАЕ и Израел. Атина и Каиро су недавно потписали меморандум о разграничењу поморских граница, а овај документ је директно усмерен против интереса Турске и Либије.
Још један важан сигнал за Анкару била је најава грчког премијера Киријакоса Мицотакиса 13. септембра да ће Грчка добити 18 нових француских ловаца Rafale који ће заменити застареле авионе Mirage 2000, купити четири хеликоптера морнарице, четири нове фрегате и још толико модернизовати. Према његовим речима, грчке оружане снаге ће добити ново противтенковско оружје, торпеда и навођене ракете, а током наредних пет година биће регрутовано још 15.000 људи.
Турска је 18. септембра ипак повукла свој истраживачки брод из Источног Медитерана. Иако је Ердоган рекао да „ово уопште не значи да су турске операције у региону завршене“, очигледно је да је Анкара предузела такав корак због притиска Сједињених Држава и у жељи да избегне могуће санкције ЕУ.
Турска доктрина „Плава домовина“
2001. године академик Ахмет Давутоглу (касније министар спољних послова и премијер) објавио је књигу „Стратешка дубина“ о спољнополитичком концепту Турске. У њој он предвиђа трансформацију земље у светску силу у 21. веку путем смањења њене зависности од Запада и успостављањем система равнотеже (тј. изградње односа са свим кључним међународним играчима). Овај концепт је убрзо одбачен, а заменила га је војна доктрина турског адмирала Џема Гурдениза „Плава домовина“ (Mavi Vatan).
Гурдениз се сматра једним од идеолога модерне турске политике на Медитерану: управо је он заступао идеју о демаркацији граница са Либијом.
Смисао ове доктрине је проширење турских граница у Средоземном, Црном и Егејском мору на 462 хиљаде квадратних километара закључивањем низа међународних уговора сличних либијском.
Као део спровођења ове доктрине, Турска је започела модернизацију морнарице и потписала два важна споразума са владом Либије – о разграничењу поморских граница и војној сарадњи.
Турска је створила сопствени савез који је обухватио Катар, Либију и Алжир, а након неуспешног пуча 2016. године започела је приближавање са Русијом у свим правцима и потписала уговор о куповини система ПВО С-400 за 2,5 милијарде долара. Овај уговор је, иначе, довео до раскола унутар НАТО-а и до заоштравања односа са Сједињеним Државама: Вашингтон је чак искључио Турску и њену индустрију из пројекта Ф-35. Али Турска је ове године потписала споразум са Русијом о куповини још једне дивизије С-400. После тога су стигле додатне информације да је земља такође закључила уговор о куповини четрдесет ловаца Су-35Т за 4 милијарде долара.
Турци намеравају да делимично користе технологије Су-35 и Ф-35 за пројектовање и стварање сопственог вишенаменског ловца пете генерације TF-X. Русија је, иначе, већ понудила да обезбеди важне детаље за TF-X. Генерално, уз помоћ система С-400, Су-35Т, сопствених беспилотних летелица и пројектила, Анкара намерава да примени концепт A2AD, односно да заустави противника стварањем зоне високог ризика. Такав „кишобран“ би јој омогућио да мирно настави да тражи нафту у Источном Медитерану.
Распад јужног крила НАТО-а
Тренутно су национални интереси Турске и њена спољна политика у супротности са интересима Сједињених Држава и НАТО-а на Блиском истоку. У међувремену, откад се придружила алијанси 1952. године, Турска је била један од најважнијих савезника Америке на Блиском истоку: у ствари, Турска је била главна у јужном крилу НАТО-а. У ваздухопловној бази Инџирлик Сједињене Државе су распоредиле своје нуклеарно оружје, преко истог Инџирлика Вашингтон је непрестано посматрао јужне границе СССР-а. Међутим, пошто су Американци сада на страни Атине, односи Анкаре и НАТО-а су у критичној фази. Сведоци смо распадања јужног крила НАТО-а.
2019. године САД су већ увеле санкције против Турске због њене војне операције против Курда на северу Сирије, а ЕУ је увела забрану испоруке оружја и технологије Турцима. Сједињене Државе су 1. септембра укинуле санкције за испоруку оружја Кипру, што је у Анкари изазвало осуду: Турци су изјавили да ће то довести до ескалације напетости у региону. Амерички државни секретар Мајк Помпео рекао је 13. септембра да тензије између Грчке и Турске одговарају противницима НАТО-а и тражио је дипломатско решење овог проблема.
„Ескалација војних тензија користи само нашим противницима, који би желели да виде раскол у НАТО-у“, рекао је Помпео. Очигледно, „да би боље контролисале ситуацију“, Сједињене Државе су одлучиле да ојачају своје војно присуство у Грчкој: тамо распоређују своје беспилотне летелице и продају Атини авионе Ф-35.
Као одговор на то, Анкара размишља о затварању Инџирлика за Американце, а у крајњем случају и раскид односа са НАТО-ом.
И за Турску и за Грчку, гас, нафта и други ресурси Средоземног мора један су од ретких начина за превазилажење последица кризе, спречавање или успоравање пада животног стандарда и стварање неопходних услова за одржавање економског суверенитета. У очима Турске Источни Медитеран је главна одскочна даска за остварење својих националних интереса и намерава да га брани, ако треба и војском. Ердоган је превише тога ставио на коцку да би се сада повукао.
