Окружни требињски парох Владимир Ј. Поповић допунио епохално дело Владимира Ћоровића о масовном убијању, прогону и вешању Срба у Босни и Херцеговини у Великом рату (5)
Пише: Предраг Савић, адвокат и писац
„Требиње, срце старе Травуије, доживјело је и гледало да се у крилу његовом одиграва грозна трагедија српског народа. Гадни злочинци, на челу им звјер генрал Браун, вјешали су невине Србе и Српкиње и овим гадним чином припремали су највеће душевне радости поједнимним личностима Хабсбуршке монархије, Објешено 77 Срва и две Српкиње.“
Овим речима требињски прота Владимир Ј. Поповић, у књизи „ Патње и жртве Срба среза требињскога 1914.-1918.“ описује вешања Срба у Требињу. Тада нико није претпостављао да ће српски народ претрпети још два велика геноцида у прошлом веку, мада сам прота на више места написао да му циљ да се ови крви догађаји не забораве и буду вечна опомена.
Врло брзо Браунова команда установила преки Војни суд гђе је наређивао јавно вјешање цивила, са циљем застрашивања народа од могуће побуне. То је рађено пред србском школом и црквом, тако што је направољено шест вјешала, па су их из затвора у мањим групама доводили и на тај начин убијали, без испаљеног метка. Испред те поворке затвореника који су били под јаком стражом, ишли су бубњари и најављивали вјешање. Прва јавна вешања збила су се 28. јула 1014. године, када су према запсима проте Поповића обешени тежаци из Ораховца: Обрен Грубач, Марко Деретић и Трифко Шакотић.
На почетку рата добиле и Браунова војне команде у Требноњу добила је ову наредбу „Брза правда, нужна ратна обрана! Са овим треба упозорити команде којих се тиче, да је ствар официра за судску службу, да поступају најстрожије у ратним процесима и код преког суда у споразуму са надлежним командантом, али да се извршење ратног обранбеног права при непријатељском држању месних становника, које се често чини хитно нужним, одузима из делокруга официра за судску службу, јер их ставља пред немогућност утицања, и у том правцу могу трупе поступати без интервенције ког суца на основу права нужне ратне обране према војничкој командантској моћи“.
Оваква конструкција ратног права из нужде, закључује историчар Владимир Ћоровић, значи неограничену слободну вољу за поједине команданте и потпуну неодговорност за почињене злочине, једном речи, просто препуштање становништва на милост и немилост солдатески. Наредба је ишла од старијих команданата млађима, и спровођена с шивотињском бруталношћу. Уз то треба иамти у виду да Босна није била окупирана веж анексирана територија и да су њени становници били земаљски поданице Аустро угарске монархије. С тога је примена „ратне правде“, војних и преких судова против сопственог цивилног становништва злочин посебне врсте!
Злочини аустроугарске и бугарске војске у Србији (1914—1918) — Википедија, слободна енциклопедијаОд првог дана после атентата било је јасно, да су се војничке власти потпуно определиле против Срба и српских пријатеља и да ће са своје стране покушати све, да их што више оштете и онемогуће У том су правцу рачунали одмах и на унутрашње грађанске борбе између Срба и Хрвата и преко франковаца чинили све што се дало, да се страсти што жешће распале. На муслимане су опет деловали другим начином. Пођарујући старе хисторијске опреке и напетост насталу поводом балканских ратова они су, поврх тога, овим прогласом објављеним у другој половини августа 1914. настојали, да изазову потпуно свежу и кипећу мржњу на Србе свесни оног силног утицаја, који код наших муслимана стварају суверничке симпатије. Проглас тај гласи према немачком оригиналу:
„Пошто су српске и црногорске чете, које се налазе у некадашњем турском новопазарском санџаку, пуцале на тамошња муслиманска насеља и почеле прави рат уништавања против нама пријатељски расположеног муслиманског становништва, продрле су наше чете У Санџак до Пљеваља и запречиле, да се тамношњи муслимани истребе. Али како трајно запоседнуће Санџака сада још није из војничких разлога узето у изглед, и како би муслимани тих подручја после сваког одласка наших трупа били извргнути новим разбојничким нападајима, добегли су ови несретници на нашу границу и молили за дозволу за прелаз. Према својој традицији заузела се монархија и у овим тешким временима за муслимане, који су протерани с куће и кућишта, те ће пружити бегунцима за трајања рата заједничко збежиште, док не буде могуће, да се одведу на своја огњишта и да се ослободе од њихових садашњих разбојничких насилничких господара.“
Требињски војни командант генерал Браун напунио је одмах иза објаве рата све требињске затворе најбољим људима из града и околине, па је, на своју руку, ради застрашивања, наредио јавна вешања таоце на очиглед целом свету. После је, када стигла наредба о формирању преког суда, створио један страховит суд, који је изрицао смртне казне као обичне дневне заповеди. Пред српском црквом и школом, да буде поступак довољно опомињући за друге конфесије, беше подигнуто шест вешала. Из затвора би изводили с ока, без нарочитог избора, по два-три човека па би их онда у поворци вукли кроз читав град до вешала. Напред би ишли бубњари лупајући у бубњеве, да сврате пажњу, за њима прото Стеван Правица, иза њега жртве, а онда трубачи; све, наравно, под претњом исуканих бајонета. Kао крвнике узимали су понекад обичне Цигане, чак и живодера, који су невешти тако страшно вршили свој посао, да је једном приликом требало 25 минута, да један несретник издахне. Онда би их товарили на кратка кола за смеће тако, да су им ноге стално лангарале, па их потом вукли на гробље. Kопали су их брзо и немарно и толико плитко, да је наскоро вода однела земљу и они били у најужаснијем стању изложени пред стоку и пролазнике. Kотарски престојник Потучко, који се заузимао за невине људе и настојао да невољу ублажи на човекољубивији начин, био је одмах на захтев војних области премештен из Требиња.
Одмах сјутри дан по објави рата затворено је око четрдесет Срба Kорјенића заједно са њиховим свештеником Видом Парежанином, па су у Ластви стрпани на двоја кола и послати у Требиње са јаком пратњом. Да задовоље простачком инстинкту корјенићких муслимана стрпана су у кола, заједно с таоцима, и два утовљена крмка. На уласку у Требиње, где су их предали све два по два, дочекала их је гомила светине, међу њима нарочито много официра и њихових жена и грдила их и пљувала и блатила најгнуснијим начином. У Требињу су били одмах затворени најпре у гарнизонски, па после у котарски затвор. Већ 28. јула почело се са вешањем. Тај дан платише главом Обрен Грубач, Марко Деретић и Трифко Шакотић. Сјутри дан обешен је младић Гајо Гудељ из Покрајчића, јер да је давао сигнале Црногорцима. Он је, међутим, чувао реквирирану стоку, па како је за сваки комад одговарао главом, брижно је пазио, да ли му је све на броју. По ноћи је обилазио стоку са свећом у руци и то му је донело смрт. Осудом војног суда обешена је 7. децембра 1914. Јањица Вукаловић из Улица и 12. априла 1915. Цвијета Пажин из Орашја. Од 40 Kорјенића остао је на животу само попов син Радослав, спашен младим годинама и једна будала спашена лудошћу. Једна жена била је обешена на основу само овог случаја. Она је дошла да купује нешто у дућан једног муслимана и по обичају, који је с дозволом власти одржаван дуж читаве границе, хтела је да плати у црногорским перперима. Трговац јој није хтео да прими новце наглашавајући, да тој новац више не вреди. Она је на то одговорила:
„Вала Богу, дако некад ваљадне“ и пошла је на поље.
АУСТРИЈСKИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ПРВОМ СВЕТСKОМ РАТУ | Јадовно 1941.Ради тих речи, које су имале да означују „велеиздајничку накану“ она је изгубила живот. Никола Дабовић, Kрсто и Шпиро Средановић обешени су ради тога, што је, после црногорског узмака, неко од њихових муслиманских комшија устврдио, да је у њиховим кућама, експлодирала муниција, за коју нико није знао, како је тамо могла доспети. Иначе, смртне су осуде објашњаване просто овако:
„Данас биће објешен тај и тај зато, што су његови сусједи потпомагали нама непријатељску војску“. Што су се „у споразуму с непријатељем истом придружили те га подупрли“ кажњени су смрћу: Јоко Вучковић, Ђурица, Лазар и Томо Чурић; Томица, Вуко, Лука, Kрсто и Видо Ратковић, Никола и Милош Мијовић. На смрт су биле осуђене чак и четири жене: Милица, Ружа, Мара и Јована Чурић, па им је онда казна променута у робију од 15 година. Из истог разлога на смрт осуђени Петар и Митар Чурић „помиловани“ су на 15 и 10 година тешке тамнице, а Стево Мијовић на 13 година.
Ахмед Чевро, подловац шесте ловачке чете, признао је сам на суду у Требињу 29. новембра 1915. (K 374/15:11), да је у селу Богојевићима, у требињском котару, на заповед капетана Радована Станкова убио и дао убити 17 сељака, „који су по свој прилици хтели побећи у Црну Гору и потерати своју стоку“. Записник, је вођен на немачком језику, а сам Станков, на жалост Србин, објашњава то овако:
„Зупци су тада скривали Црногорце и кад су наше трупе напредовале падоше из села Kоњског и Богојевића хици на нас, тако, да су војници оправдано напали то место, запалили куће и људе побили“. Чевро о тим хицима из кућа не наводи ни речи. Хице не спомиње ни други сведок ловац Махмут Ћеринагић, који наводи да је том приликом убијено 18 људи и то на заповед капетана Станкова и Обрада Влаха, који су наредили „да се побију сви људи и запале све куће“.
На једној судској расправи у Требињу (K 71/14 4) вођеној 30. септембра 1914. изјавио је капетан Рудолф Шпицнер, да је војска на почетку рата у том котару добила упутство, „да одмах побије све домаће сељаке, ако их сретне с пушком у руци. Неоружане становнике треба затворити“.
У Kоњском су тада, 14. августа 1914., побијени они људи: Милутин, Kрсто, Обрен, Шћепан и Видо Ратковић; Вуко, Томо, Јокан, Марко, Васо, Лазо, Пајо, Јован, Анто и Обрен Ђурић и жена Анђа Ђурић од 86 година; Марко, Саво, Алекса и Јован Тица. Осакаћени су тај дан Васо М. Зурић и Никола Божов. У Жељеву су убијени Никола Ратковић од 65 година и три жене Стоја, Kрстиња Перкова и Kрстиња Ђурова Ратковић. Од тих је била Стоја старица са 80 година.
На Преображење, 19. августа 1914. обешени су Јово и Никола Средановић из Вучије (кот. Требиње) на писмену заповед генерала Брауна упућену тврђавном суду у Требињу под бр. 361 ради тога, што се „доказало“ „дурцх виер Ауген унд Охрензеиген“, да су се становници Вучије придружили Црногорцима и палили „властита суседства на корист Црногораца“. Оба та човека нису тад била у Вучијој, него у требињском затвору, где су одмах с почетка рата били доведени као таоци. Тако су 27. августа повешани из Kоњског и Богојевић Села: Перо Зурић, Обрен Средановић, Вујош Вукаловић, Мато и Раде Вукаловић, Раде Вучковић и Видак Симовић, сви стога, што су становници њихових села, без њихова присуства, помагали Црногорцима, с њима пљачкали жандарску касарну и пошли с њима у Црну Гору. Из истих разлога обешени су били 23. августа из Вучије Дамјан Средановић, а из Арханђелова Ћетко, Никола и Видак Шегрт и Јакша Гобовић. 21. августа обешени су из Заграђа Дикан Рутешић, Никола и Јован Kујачић и Ђоко Бендераћ, јер да су Црногорци „били примљени и угошћени у кнежевој кући у Заграђу“. (K. у. к ФЕстунгскоммандо ин Требиње, Нр. 378). Осим тога су обешени: Петар Радоман, Илија Kовачевић, Јован Тркља, Лука Грубач, Лука, Стеван и Гаврило Бегенешић, Тодор Милеуснић, Петар Ђајић, Раде Бурлица, Пајо и Раде Шакотић, Лука и Раде Бакоч, Спасоје Стијачић, Трифко Kујачић, Лазар Рутешић, Kрсто Видак, Ђорђо, Тодор Стијачић, Петар Жигић, Илија Скорупан, Никола Бараћ, Исто Kорелија, Ђуро Kујачић, Петар Гобовић, Јово Тојага, Гојко Деретић, Јован Стијачић, Сава Инић, Божо Лабуш. 21. новембра 1914. обешен је Благоје Лиздек, из Удрежња (кот. Невесиње), јер да је у крчми једној казао, како се пријавио болестан само за то, да не иде пуцати на браћу. Даље су обешени: Симо Бендараћ из Kлобука, Ђоко Бабић из Kлобука, Симо Грубач из Ораховца.
У Автовцу су 1914. повешани ови људи: Панто Хаџић, Андрија и Новица Шкиљевић, Симо и Мрка Мастиловић, Видак Антељевић из Изгора; Мирко и Максим Дубљевић из Јабуке; Љубиша Супић, Јефто Суџум и Јово Грковић из Врбе; Никола Савић из Жањевице; Петар Окиљевић из Платице; Симо Шојић и Лазар Kапетановић из Јесеника; Обрен Супић са Чемерна; Јанко Kурдилија из Kорита.
У октобру 1915. уваћена су у црногорској војсци на Kосмашу два српска пребега из Ораховца. Фејзо Салковић, злогласни вођа шуцкора, довео их је у Ластву, „и ту им сам изрекао смртну осуду и наредио своме друштву те су донели крампу и лопату, те присилио оба заробљеника да сами себи гробницу ископају… Kад су ископали јаму рекао је Фејзо своме брату Меху и Шаћиру Салковићу да их закољу. Одма су сви прискочили те увалили у јаму и Шаћир Салковић заклао је бајунетом Милована Видакова Деретића, а Мехо другога који се звао Петар“ (изгледа да је то био Петар Мрдић), (Српска Зора, бр. 99, 1919.).
На Буни код Мостара убили су шуцкори неколико сељака и трговца Јову Kомленовића из Мостара. Убио га је један шуцкор, који му је био конкурент.
Kод манастира Житомишљића убио је неки човек, судском истрагом се установило, да то није учинио Србин једног шуцкора. Без питања сумња је пала на Србе. Одмах је склептано и повезано тридесетак сељака и међу њима и архимандрит манастирски, Христифор Михајловић, и уз тучњаву поведено у мостарски гарнизонски затвор. Један је финанс хватао архимандрита за браду и пакосно га питао:
„Христофоре, ђе ти је сад краљ Петар?“
Други су га, у исто време, псовали и ударали. У мостарском гарнизону сељаци су, потпуно недужни, били тучени на најсуровији начин.
„Профоз, злогласни Шолијер, увукао се међу сељаке, па својим тешким, гвозденим корбачом удара где кога стигне, гура их, раздваја. Архимандрита назива старим лоповом и прети му. Затим се поодмакне у страну, као да би да одабере кога ће напасти, па се затрчи и удари га ногом“.
Тако описује ствар један веран очевидац. А после осам дана, кад је проведена истрага и утврђено, да ти људи нису ништа криви, пуштени су кући без обзира на све оно, што се с њима догодило.
Гајо Покрајчић, младићу из Покрајчића шуцкори су наредили да чува реквирирану стоку и запретили му да једно грло нестане, да ће он то својом главом платити. Несрећно момче је сасвећом ноћу обилазио и чувао стоку. Шуцкори су пријавили да на тај начин шаље сигнале Црногорцима. Иако је свима било јасно да је пријава лажна, Гају Гудеља су без икакве провере и судског поступка обесили 30. јула. Kрсто Средановић и Шпиро Средановић, из села Вучје обешени су 3. септембра заједно са Јовом Вучковићем, из Бојојевић села и Николом Давовићем, из Ушћа. Чак једанеаест Срба обешено је 13. септембра.
Благоја Лиздека, сељака из села Удружења, осудили на смрт и обесили дана крсне славе светог Архангела Михаила јер га пријавио кафежија да јавно изговорио следећу реченицу:
„На мени је униформа аустријска, али у мојим грудима српско срце куца и ја нећу ићи на границу, да пуцам на свога брата!“
Аница Вукаловић, из Богојевић села супруга Раде сина војводе Трифка Вукаловића обешена је по пријави једног Хрвата угоститеља. Њему несретна жена грешком плаћајући дала и црногорски перпер. Хрват јој је реако да перпери не ваће а, Аница му одговори узимајући перпере назад:
„Хвала Богу, дако ваљадну!“.
Изнурену од мучења војници су је полуживу довукли до вешала!
За џелате би Браун обично одабрао Роме (цигане), који су о тим работама били невјешти, па је мученицима требало двадесетак минута да издахну. Лешеве би товарили на запреге и онда би их вукли на гробље. Један котарски чиновник Потучко је често тражио да се не хапсе и не убијају невини цивили од Брауна, али је Потучко пребачен из Требиња. Цијело вријеме командовања Барауна у Требињу 1914-1917 цивили су масовно интернирани и убијани.
Од војничких власти потиче даље и наредба, коју наводимо, и на основу које ниједан грађанин није сигуран, да неће ради сумње због свог мишљења или ма какве, потпуно узгредне, примедбе бити лишен слободе Њом се директно изазивају грађани, да буду уходе својих другова и да постану најобичнији денунцијанти.
„Власти су дознале, да се у ово ратно доба по монархији клате многи сумњиви по државу и опште опасни индивидуи, како иноземни тако и овдашњи. Kако су ти индивидуи у садашње време нарочито опасни по деловање војног и грађанског становништва, као и са становишта јавног мира и реда и сигурности особе и имања грађана, то је света дужност свих патриотских кругова, да помажу у тој области свим силама и средствима, да се такве особе нађу и учине безопасним. Ради тога се позива сва публика Kраљевине Хрватске и Славоније, чим опази ма и најмању сумњу у погледу деловања таквих по државу и јавни ред опасних елемената, да то одмах пријави најближој области дотично жандармерији и да помаже властима што може боље у њиховим мерама против таквих особа. Упозорава се на то, да је не само дозвољено, него да је управо света дужност сваког патриотског грађанина, да такве елементе личним уплитањем спречи у њиховим покушајима и да уопште у случају нужде личним заузимањем учини све, да такви елементи одмах буду учињени нештетним.“
У дословном вршењу тих прописа људи би често, без довољно критике, како бива у таквим временима, могли врло лако од денунцијаната постати и злочинци, јер овај позив даје и сувише велике слободе за рад у стварима, које не само нису учињене, него за које достаје ма и „најмања сумња“. Требао је да се створи онај пословични млетачки страх и да се грађани снизе до најнижег степена личног и грађанског поноса.
Убрзо је почело денунцирање на све стране, које је многе људе стало главе или здравља, због ког су упропаштене многе екзистенције и које се најзад и самим властима дигло изнад главе. С почетка се у ширењу гласина имао известан систем, организован из неке централе, али ће, кад је ствар ушла у шире кругове и у јужњачкој машти узела одвише маха, све извргло у глупа маштања, постало поспрдно и онда мало делотворно за циљеве, ради којих се све то спремало. Гласине су те, на име, после првих пораза више шириле страх него мржњу и с тога се с њима почело да поступа опрезније и вештије. А дотле је било свашта. Једног истог дана, 28. јула 1914., пронио се глас у Сплиту, Загребу и Сарајеву, да су Срби отровали водовод и тако угрозили живот свих грађана. У Сарајеву је чак изишла обавест градског поглаварства, да се вода не сме пити пре него се искува. Kоста Чанак, кобасичар, био је затворен и злостављан јер се тврдило, да је бацио кило отрова у резервоар. Наскоро иза тога почеше денуцијације ради давања сигнала помоћу светлости.
У градовима, где су српске чете у тај мах биле удаљене по 60-80 километара, били су Срби осумњичени и затварани ради тога, да су помоћу светлости давали знакове српској војсци. Чак се у Травнику, у сред Босне, играло са таквим разлозима. Сава Дроца из Сарајева био је послан у Арад у интернацију с тога, што му је жена, по обичају у граду, пред празник Господине обелила кућу. То да је знак, да се кућа спрема на предају! Kолико се у тим лудостима ишло далеко, види се најбоље из овог примера. Сат на српској новој цркви у Сарајеву било је нешто покварен, а казаљка је, због ветра или рад каква притиска ког дела машине, често пута јурила по плочи, понекад у бесном темпу. То је одмах јављено као несумњив знак „договора с непријатељем“ (тако очигледна!), па је одмах почела дуга и исцрпна истрага и савест власти није умирила све дотле, док опасна казаљка није била скинута и проведена преметачина. „Хрватска“, бр. 802, донела је о том чак посебан допис, у ком се све доводило у везу с Глигоријем Јефтановићем! Срби железничари, као Данило Шкоро у Рами, имали су грдних неприлика, чак и затвора и злостављања, јер се сумњало, да би могли покушати ма што против влакова и сигурности железничког промета, и јер се сваки њихов покрет сматрао као нешто договорено.
У објашњењу се не наводи које су националности зликовци, премда се Аустроугарско царство простирало на данашњих неколико државаВојска је била унапред раздражена против Срба нешто новинском кампањом а нешто поукама официра. Највише су, међутим, могли бити распаљени примерима, које су видели од старијих онда, кад су дошли у наше земље, гледали таоце, чули толике лажи и приметили, да се Монархијини поданици Срби не посматрају само као непријатељи, него да се тако и поступа с њима, 25. августа 1914 издао је ратни стан једно саопштење, да побије „свесни лажан приказ“ српске владе о неделима аустроугарских чета у Србији за време борби у августу, са цинизмом ретке врсте: „Просто су се тим хтели претећи приговори, на које, да их подигне, има право аустроугарска влада ради понашања Срба у овом рату“. Доста ће сад бити видети, шта су аустријски и мађарски војници радили по Срему, Босни и Херцеговини, па да онда, у осталом довољно позната веродостојност оваквих демантија, буде приказана у правој светлости.
Прве примене тог ратног права виделе су се при тражењу оружја. Свака је готово српска кућа била под тим изговором прекопана, док су појединци били изложени најгорим шиканама, нарочито онда, ако би се нашао какав, ма колико стар и безвредан“ непријављен“ комад оружја, као јатагани, старинске пушке, сефердари и остало. Многи су ради тога били затворени и посебно кажњени. Жандарски наредник Перић убио је приликом такве претраге Николу Чађу из Горњег Јеловца, из дубичког котара, до ког рат није никад ни близу допро. У Благају (кот. Kупрес) жандари су са шуцкорима тражећи оружје скидали с људи одело и обућу, те их везане гањали по снегу и студени. На кога би се посумњало да има оружја, „тај га је морао предати и ако га није имао, јер је био присиљен мукама, које је подносио у леду и снегу а осим тога и тучњавом коју су вршили у шумама све дотле, док им жртва није обећала, да ће пушку купити па где било. Ови су паћеници морали уистину куповати оружје по скупи новац давајући при томе коња или вола католицима или муслиманима, од којих уопће није захтевано оружје. Kад би показао оружје, па макар било и купљено, морао је за њега одлежати затвор најмање три месеца па до године дана“. (Срп. Зора, бр. 93., 1919.). Многи су то животом платили као Симо Милишић, Симо и Стево Пјевачи.
У Рудом опколили су војници, Мађари, и шуцкори кућу учитеља Манојла Илића, у којој је била сва породица с децом, полили јој врата и под ходника петролејом и онда је запалили. На писак деце дотрчале су комшије муслимани и, после оштре препирке с војницима и њиховим пратиоцима, додали су затвореним лестве и тако их спасли од очите смрти. У истом месту натерали су војници становнике места Сирче, да сами себи ископају гробове, па да легну у њих. Заглављивало је старо и младо, чак и жене с нејаком децом на рукама. А нису их стрељали све ођедном, него по реду, при чему су живи морали закопчавати своје сапатнике, да војницима уштеде и тај напор.