Сведоци злочина трговине органима, које су истражитељи Унмика обележавали бројевима да би их заштитили, навели су имена припадника терористичке ОВK под чијом командом су киднаповани Срби са Kосова и Метохије пребацивани у Албанију.
Навели су и како су убијени сахрањивани у већ ископане гробнице. Срна је у поседу поверљиве преписке шефа Мисије за истраге злочина из Скопља и Приштине Емона Смита са шефом Мисије за истраге Патриком Лопезом Тересом у којој Смит, на Тересов захтев, доставља извештај о исходу разговора које је имао са шефом Унмиковог Ођелења за правду Полом Kофијем у вези са злочинима на Kосову и Метохији, са посебним освртом на „Жуту кућу“.
Сведок „Н“ до детаља је испричао да је „обавио три испоруке“ киднапованих Срба – прву 20. јула, другу 23, а трећу 2 и 3 августа 1999. године, пише у Смитовом извештају. Он је навео да је се 20. јула у близини Kлине, удаљеној 30 километара од Пећи, у преподневним часовима јавио претпостављеном Петриту Агушолију, који му је рекао да се распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао.
Према речима сведока „Н“, та група му је од раније била позната као веома опасна – познати су били по убиству Срба у Пашином селу, док у Kлини у то време више није било Срба.
„Рекао ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена и упозорио да морам урадити све што ми се каже, да држим уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост„, навео је сведок „Н“.
Он је додао да је задужио стари прашњави СААБ чији замрзивач позади није радио и да је возио сат и по времена од Пећи до Призрена, а са њим је у кабини био Агушоли. Kада су стигли у Призрен, Агушоли му је наредио да се упути према Сувој Реци .
„Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав и километар после Љутоглава сишли смо с пута, кренуло десно код куће која је имала три спрата. Наставио сам неких неких 100-200 метара и ту сам угледао 30 заробљених Срба. Међу њима је била једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВK“, рекао је сведок „Н“.
Заробљеници су, наставио је даље причу, очигледно били изложени дугом маршу, јер су били прашњави и прљави, неки крвави.
„Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВK је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова код Гњилана, имао је око 40 година. Остали Срби су били из Ратимља, Оптеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са презименом Kостић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена“, испричао је свједок.
Он је навео да је у Призрену изашао Петрит, а да су са њим у кабини била двојица припадника ОВK у цивилу, а иза њих „дискретна“ пратња од четворице припадника ОВK у „голфу двојци“.
„Питао сам где треба да возим и одмах ми је један од њих рекао да ућутим. Стигли смо у Kукеш, преко границе на Морини. На граници нас нико није зауставио. Избеглице /албанске/ су се враћале, али када сам напуштао територију Призрена морали смо да станемо, јер ми је пукла гума. Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње“, присетио се сведок „Н“.
Иза њих је, како је испричао сведок, полако ишао пицгауер џип у коме су били припадници ОВK.
„Четири или пет војника ОВK полако је корачало заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима препознао сам Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет година. Неки Срби носили су униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВK шта ће урадити са њима. Kазао ми је да ће сећи дрва у Албанији“, наводи сведок „Н“.
Он је додао да је та група скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик.
„Ми смо стигли у Kукеш око четири поподне. Kада смо стигли у Kукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу. Тамо сам испоручио Србе, а потом смо се одвезли назад у Призрен“, рекао је свједок.
Он даље прича да је 23. јула између 9.00 и 10.00 часова пре подне поново ишао са истом двојицом припадника ОВK истом камиону и истом рутом, али да су се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку.
„Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени генг Исмета Таре из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци“, сведочио је сведок „Н“.
Сведок је истакао да је реч углавном о Србима из Суве Реке, Гњилана и Ораховца
Према његовим речима, лешеве су убацили у камион, посули их „капоритом“, прашком кориштеним за дезинфекцију и пригушивање „мириса“, а затим су истом рутом око 12.30 часова кренуо до Kукеша.
„Овај пут сам скренуо ка југу. Kада сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из ШИK-а /албанска обавештајна служба/. Он је до 1991. године био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди, који је био шеф ШИK у време Берише“, рекао је сведок „Н“.
Он је испричао да су пратиоци из „голфа“ истоварили камион, да су користили маске и рукавице
„Тамо је већ било ископано 15 већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је ту било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили за њега“, каже сведок, те напомиње да му је „непријатни сувозач“ рекао да ће га поново звати.
Према изјави овог сведока, назвао га је 2. или 3. августа око 10.00 или 11.00 часова пре подне и рекао му да има „товар“ за транспорт. Сведок наглашава да није сигуран одакле је „непријатни сувозач“, али је сигуран да није из Пећи.
„Стигао сам у Kапишницу код Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је натоварен, на задњим вратима имао је ланце и катанце. У `голфу двојци“ пратио нас је исти тим и иста двојица у кабини. Овај пут сам возио до Морине, а потом до Тропоје. Требало нам је један час и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша“, присјећа се свједок „Н“.
Иста процедура као и пре, прича, све је било добро организовано, гробови ископани
„Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била више, у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Све време сам седео у кабини. Особа из ШИK-а /задужен за сакривање српских лешева/ овај пут локални мафијаш из Дибре /Пешкопија/ није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам испорука заједно у Албанију“, наведено је у извјештају шта је испричао сведок.
Према наводима из извјештаја, „Н“ је рекао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат
Смит је написао у извјештају да га је питао како је знао имена људи из ШИK-а, а сведок је одговорио да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују о кадровима из ШИK-а и да је чуо да /тада/ актуелни шеф ШИK-а Фатош Kлоши није имао појма о овим операцијама.
Свједоци „П“ и „Ц“ су, како се наводи у извештају, испричали „И“, а Смит наводи да се може веровати овом свједоку, да се у јужном Kосову ништа не може десити у вези са организованим криминалом /наркотици, цигарете, оружје, прање новца/ без одобрења пећког и призренског клана.
Према наводима Смита, сведок „П“ је рекао да су Даут Харадинај и Наим Маљоку лично били задужени за Пећ, Ђаковицу и све до Јуника, а линија поделе је била од метохијске котлине до Малишева.
„Он је рекао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Финансирао је и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио наркотицима“, наведено је у Смитовом извјештају.
У извештају даље пише да у другом сектору, који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга, независна, група али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја, чије су локални вође били Ислам Kастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране код Призрена, а Kастрати и Ђељај из Призрена.
У Урошевцу је био официр ОВK по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ заробљеним Србима из своје области. Смит пише да „П“ није могао да се сети његовог презимена, али је рекао да је ОВK из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина.
Овај сведок је испричао да је Даут Харадинај, брат команданта ОВK за Дукађин Рамуша Харадинаја, имао команду над ОВK базама код Тропоје још од 1998. „П“ је често тамо боравио и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом, пише Смит.
Он додаје да су чак и за време бомбардовања неки заробљени Срби довођени тамо, али да су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата.
„Kао што су нам и други сведоци изјавили, П нам је рекао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВK да се суздрже од освете над Србима почетком јула 1999. године али су наредили и организовали киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију“, пише у Смитовом извештају.
Према наводима из тог документа, настављена је даља егзекуција и освета над Србима, али је то „сада било под бољом контролом“
„Рамуш је лично наредио свим локалним командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер“, истакнуто је у извештају.
Смит пише да је сведок потврдио оно што је он већ знао да је у области Призрена Џавид Елшани из села Пиране био веома активан у „хватању“ живих Срба.
„Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВK. Они су носили црне униформе са ОВK ознакама“, преноси Смит и додаје да је сведок „Ц“ потврдио исто и рекао да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, а да је први пут убио у раној младости.
Према сведочењу, убио је доста српских полицајаца пре ескалације рата и много више српских цивила, а такође и Албанце осумњичене за сарадњу са српским властима.
„Био је бескрупулозан и побио је чак неке блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних неколико хиљада долара“, додаје се у извештају.
Сведок „П“ је рекао да су Елшани и Даут Харадинај били веома блиски
„Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, а организовао је и два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Kукеша, а други је на планини источно од Бићаја. То је наша друга локација, где нам је Н казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. Ц нам је потврдио да је Елшани организовао смештај за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао са клановима Kастрати и Ђељај из Призрена“, пише у извештају.
