Пошто Дејтон, како понављају амерички званичници, није урезан у камену, сваки покушај заокруживања суверенитета РС могао би бити кажњен санкцијама, или још горе, бити окидач за рат. У разматрању три западна сценарија – санкције, рат и одустајање од Декларације, само овај трећи би могао значити почетак краја РС, сматрају саговорници Спутњика.
Писмa Ентонија Блинкена упућенa члановима Председништва БиХ можда би једног дана моглa постати део обавезног штива за ишчитавање овог историјског поглавља, али не због претњи упућених РС које је у марту наговестио а сад експлицитно изговорио државни секретар САД, а нити због „креативних циљева“ које помиње већ због децидног става да није Дејтон урезан у камен.
Ако Дејтон није урезан у камен, став до кога Блинкен држи, последично, ни Декларација о четири информације која ће се наћи пред посланицима Народне Скупштине РС није легитимна, а може резултирати, чиме је овај пут отворено запретио, санкцијама као мери да не дође до нечег горег. Горе је, ваљда, само рат.
У разматрању сценарија које међународна заједница и политичко Сарајево предочавају РС – одустајање од Декларације, санкције или рат, саговорници Спутњика сагласни су у једном: уколико поклекне притисцима који немају реалну основу, РС ће означити почетак свог краја.
Санкције већ постоје
Председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић указује на чињеницу да грађење наратива о Милораду Додику као руском реметилачком фактору кога треба санкционисати траје неколико година.
Постоје, подсећа и одређене санкције према њему уведене од стране САД, али је након Бајденовог доласка на власт и стварања трансатлантског консензуса САД и ЕУ на антисрпским и антируским линијама, прича о санкцијама кулминирала.
„О санкцијама се разговара већ неколико месеци у Вашингтону и Бриселу поготову од кризе коју је изазвао Валентин Инцко и чињенице да и тај његов потез можемо гледати као неку врсту намерне провокације. Знамо да у Вашингтону постоје одређени планови и да се разматрају разни модалитети како и на који начин санкционисати Додика и руководство РС а самим тим и РС и српски народ“.
Ефекат санкција је, сматра Митић, занемариљво мали јер су Милорад Додик и руководство РС на неки начин већ под санкцијама одређени низ година и у изолацији од стране тих истих актера који би желели да их санкцинишу.
Покушај делегитимисања Додика
Да санкције имају више декларативну функцију сматра и Владимир Симовић, др политичких наука из Бањалуке.
Он подсећа да су постојали различити модели како су се до сада примењивале санкције у РС као и да је иза већине њих стајао високи представник који је на основу бонских овлашћења могао да делегитимише легитимну вољу сувереног народа. С друге стране, постојале су економске санкције.
„РС је била запостављена унутар одређених економских процеса, врло често уцењивана политички у одређеним сегментима како би јој били одобрени разни кредити за које је аплицирала, а осим тога инвеститори који су били уско повезани са различитим политичким интересима заобилизали су РС. Уз све то, РС је успела да преживи и то посебно у периоду када су високи представници били изразито агресивни. Данас се ситуација у свету променила, а по први пут санкције дођу као некаква претња а не реалност посебно јер господин Шмит заиста за РС као и чланице СБ које су биле против његовог доласка у БиХ, није високи представник“.
Главни циљ претњи санкцијама је, сагласни су саговорници Спутњика, покушај да се изазове одређена доза делегитимисања Додика у очима грађана РС, односно, покушај да се он склони са власти.
Прича о рату је подвала Сарајева
Када је реч о могућем рату, Симовић каже да у Босни и Херцеговини нико нема капацитет да ратује.
„БиХ су земља стараца која ни економски нити демографски не би поднела рат. Сва прича о рату која се потенцира унутар елита у федералном Сарајеву није ништа друго него подвала бошњачке елите њиховим бирачима како би их хомонегизовала и сакрила непотизан и криминал“.
Али ако БиХ немају капацитет да остваре своје планове, западна медијска сцена не одустаје од наратива деведестих.
Ле Монд не мења наратив 30 година
Као један од аутора Извештаја међународне комисије о Сарајеву и Сребреници, у делу који се тицао извештавања западних медија о ситуацији пре почетка сукоба у бившој Југославији, Митић указује да се мало шта променило од периода пре три деценије.
„Читао сам пре неки дан Ле Монд, и не видим неку претерану разлику, као да се за ових 30 година ништа није променило и као да се поново хушка. У извештају ни једног западног медија или било ког америчког или западног званичника не види се разумевање за српски аргумент као да је читава генеза ове кризе заборављена, само се одговорност пребацује на РС и њене намере да одговори на провокације“.
РС је испод црвене линије-нема повлачења
Ипак чињеница је, указује Митић да се свет за ових 30 година много променио и да је интервенција која је некада била могућа сада у овом тренутку неизводљива. Уз то, додаје, РС може да рачуна на велике факторе у светској политици, као и подршку Србије.
„Озбиљан капацитет и воља у западним структурама да се војно ангажују не постоји. Мислим да они желе да ово реше на начин који би практично, једноставно уплашио и руководство и народ у РС да се одустане од одговора који је планиран, од намере да се брани“.
Трећи сценарио који Запад заговара је повлачење Декларације и одустајање РС од права загарантованих Дејтонским мировним споразумом.
РС је, каже Митић, већ дошла на црвену линију или је и испод црвене линије.
Разматрајући ову солуцију, Митић каже да РС нема више коју надлежност да понуди БиХ, а с друге стране ако не покаже зубе, ако одустане тако лако од намере да каже да ће бранити свој суверенитет, своје надлежности, своју аутономију, то ће бити почетак њеног краја.