Од како је патријарх уручио орден Светог Саве председнику Вучићу, кренула је медијска кампања против њега и појединих владика у СПЦ. Да је кампања добро координисана, озбиљно плаћена и прецизно навођена у правцу дискредитације патријарха и њему блиских епископа јасно је свакоме ко објективно посматра дешавања у цркви и око цркве.
Три клана
У СПЦ већ деценијама постоје и независно функционишу три клана.
Први клан је скуп екископа који су блиски патријархи Иринеју, ту су пре свега Иринеј бачки, затим Порфирије и епископ Давид али и многи други који су мање активни или не желе да се истичу да се не би замерали другим клановима. Јер је позната ствар да ко се закачи са Амфилохијем или Атанасијем прво изађе у Блицу као блудник лопов и перверзњак а потом буде пензионисан. Овог топлог зеца су прошли многи епископи а последњи је Филарет који је сметао амбицијама Амфилохија Радовића јер му је епархија била погранична са Црном Гором.
Патријархов клан важи као онај који је близак властима у Србији и који ослањајући се на власт покушава да угуши црквене сепаратизме али и да боље позиционира своје људе на Православном богословском факултету, у црквеним медијима, и придобије већину у црквеној Скупштини тј Сабору, итд. Такође овај клан важи за онај који је наклоњен Русима и руској цркви, који не признаје украјинске расколнике и који не жели да препусти српску дијаспору под власт Цариграда и Грка. Главни мозак овог клана је Иринеј Буловић, дојучерашњи гркофил и фанариота, који је након Сабора на Криту схватио да Грци неће одустати од неке врсте супермације у православљу те се након тога окренуо Русима и руској цркви. Инспиратор уједињења патријарховог клана је владика Крушевачки Давид кога патријарх веома уважава и на чије се мишљење и ставове прилично ослања. Медији које користи овај клан су сви они који су под контролом Вучићевог режима, телевизије, штампане новине и електронски медији. Патријархов клан је настао више као реакција на деценијске притиске друга два клана него израз амбиција, мада и у овом клану постоје појединци са великим амбицијама.
Други клан је окупљен око митрополита Амфилохија, чија архиепископија у Црној Гори је у лабавим конфедералним везама са централом у Србији тј српском патријаршијом. Аспирације митрополита Амфилохија да постане патријарх СПЦ су се изјаловиле неколико пута, те је на крају одлучио да постане патријарх тамо где може тј у Црној Гори. Чак и без беле пане Амфилохије у Црној Гори функционише као патријарх. Са режимом у Црној Гори има променљиве односе, некада су блиски, некада далеко, али никада толико далеко да Амфилохије одржи опело Милу Ђукановић због признања Косова, као што је урадио Дачићу и Вучићу који Косово ипак нису признали. Као што и Мило Ђукановић има развијене послове по Србији тако и Амфилохијев црногорски клан има уплив на црквена дешавања у Србији и Београду. На Православном богословском факултету има своје људе, а у медијима има своје новинаре. У либералном гласилу Данас ту је Јелена Тасић коју је Амфилохије док је мењао болесног патријарха Павла инсталирао у листу Православље и од тад Тасићева верно служи свом господару Амфилохију. Сви напади који долазе из дневног листа Данас на Патријарха, Синод, или неког од владика блиског патријарху су у режији митрополита Амфилохија и црногорског клана.
Некадашњи русофил Амфилохије се ослања на Цариградског патријарха Вартоломеја, што се јасно видело након писма које је Вартоломеј упутио као подршку Амфилохију у наводном сукобу са режимом Мила Ђукановића где је маргинална скупина или боље рећи секта окупљена око Мираша Дедеића означена као највећа опасност по цркву у Црној Гори. Мираш Дедеић и његова аутобус црква су у служби одвлачења пажње са реалног проблема сепаратизма унутар СПЦ у Црној Гори. Мираш је ту да се Власи не досете да сепаратизам долази управо из редова саме СПЦ у Црној Гори. Амфилохије и Вартоломеј већ имају договор око српске дијаспоре по коме би она припала Цариграду а Амфилохије заузврат добио барем аутономију за цркву којом неприкосновено господари у Црној Гори. Приближавање црногорског клана Грцима, који су експозитура Вашингтона у Православном свету, има за последицу увођење новотарија у цркву, али и толеранцију према ЛГБТ идеологији, што је крунисано недавним крштењем трансексуалне особе у Подгорици.
Трећи херецеговачки клан чине ученици и наследници масона пензионисаног епископа Атанасија Јевтића. Човека који не пропушта прилику да се изругује православном богослужењу јер као сваки масон у хришћанској богослужбеној форми не види никакав значај, пошто „праве“ мистерије и „праве“ тајне ипак поседују само масони. Зато му није проблем да избацује људе са литургије, да прекида литургију, да је мења и прекраја по свом нахођењу или да држи опело живим људима. Спрдња са богослужењем и православном хришћанском формом за њега је свакодневна и уобичајена појава. Када долази у Београд, упада у храмове, галами на вернике, улази у олтаре и прекида службе, намеће се као кабадахија, пред носом патријарха Иринеја, чисто да му стави до знања да није његов патријарх и да може да ради шта му је воља. Ништа мање агресивни су Атанасијеви ученици Максим Васиљевић и Григорије Дурић, обојица врло блиски Фанариотима, тј Цариграду и грчкој цркви. Григорије је познат као „успешан“ бизнисмен који је ставио цркву под хипотеку да би узео кредит за бизнис са вином, а Максим је познат као ватрени навијач свега што долази из Цариграда. Њихово гласило је Блиц и новинарка Жељка Јевтић, преко које су оклеветани сви њихови опоненти у СПЦ. Клеветање Жељке Јевтић и Блица траје више од једне деценије. Док друге епископе клевеће, истовемено Максима и Григорија хвали и кује у звезде. Максим је у Америци са владиком Логином и Добријевићем донео устав који практично Српску цркву у Америци издваја од СПЦ. Променио име цркве и вероватно планира на крају да је преда Грцима. Српски народ у Америци негодује због оваквих поступака Максима и захтева од патријарха Иринеја да реагује. Патријарх је послао два писма у којима захтева да се нови устав у Америци поништи али на оба писма Максим и његова свита нису реаговали, већ настављају по старом. Григорије је познат још и по добрим односима са појединцима из опозиције пре свега Ђиласом и Јеремићем, али и Тадићем, а наклоњени су му и Н1 и други либерални и прозападни медији. Поред ових медија у служби херцеговачког клана Максима и Григорија су још и медији који су под контролом опозиционог лидера и тајкуна Драгана Ђиласа, као што су НСПМ, Србин.инфо, портал Директно, који је директно финансиран и од владике Григорија а у чијој уређивачкој политици свесрдно помаже свештеник Ненад Илић познат по свом утицају на Фејсбуку. Преко Ђиласовог кума Млађе Ђорђевића а посредством Бошка Обрадовића поједине информације, тачније дезинформације се пласирају и преко опскурног портала Политикон који је у власништву хулигана Ивана Ивановића некадашњег друга Мише Вацића, из покрета Наши.
Суштина сукоба између ова три клана је свакако у власти и парама али се кроз тај сукоб преламају и извесне геополитичке и унутар православне поделе. Тако Амфилохијев и Атанасијев клан чврсто стоје као поборници грчке струје и грчког утицаја који је ништа друго до утицај Вашингтона и Америчких интереса у СПЦ. Док патријархов клан настоји да сачува добре односе са руском црквом и руским православним светом. Преко црногорског и херцеговачког клана је већи уплив либералних идеја у СПЦ кроз Православни богословски факултет, те је и то један од разлога сукоба јер патријархов клан покушава СПЦ да задржи ближе конзервативним позицијама. Мада је тврдо конзервативно крило систематски и плански протерано из цркве у време Бориса Тадића тако што је носилац овог крила у цркви владика Артемије прво свргнут а потом и избачен из цркве. Најзаслужнији за смењивање и прогон Артемија су управо били људи из херцеговачког и црногорског црквеног клана. Амфилохије и Атанасије са својим пуленима су више поскидали епископа са трона него комунисти за 50 година своје владавине.
У последње време се назире приближавање црногорског клана струји око патријарха. Добро упућени људи из цркве тврде да је то из чистог интереса јер је Амфилохије изгубио позиције у Америци. Наиме, Максим је избацио Амфилохијевог епископа Кирила из епископског савета Америке и донео устав мимо њега. Тиме су и финансије Кирила постале врло оскудне јер у Јужној Америци где он столује и нема претерано много српске дијаспоре.
Последице сукоба ова три клана могу довести до потпуне поделе СПЦ на три дела. Уколико ипак победи струја око патријарха Иринеја, а она то не може без помоћи Амфилохија, сепаратизам у СПЦ би био одложен за извесно време, а можда временом и ишчезао, барем док не престану турбуленције изазване сукобом Грка и Руса. Уколико победи херцеговачки клан, који тренутно има најјаче везе са Грцима и Америком и најбоље изворе финансија јер покрива највећи део српске дијаспоре(Немачку и Америку), сасвим је извесно да ће српска дијаспора потпасти под доминацију Цариграда. То би у перспективи значило да ће Срби временом изгубити свој идентитет у дијаспори, да ће прећи на нови календар, да ће престати да славе славу и да више неће имати богослужење на српском језику. Грчки свештеници су током турске окупације владали простором српске цркве, тај период у историји цркве је познат као период Фанариота. Фанар је предрађе Цариграда у коме су се налазили грчки трговци и црква а из кога су долазили свештеници и епископи на Балкан на српске земље када су Турци укинули српску патријаршију.
Последице владавине Фанариота над српском црквом су масовни преласци у ислам. Никада више Срба није прешло у ислам као што је то било за време Фанариота јер и под физичком окупацијом Српска црква је успевала да очува идентитет народа, али под духовном окупацијом Грка Срби више нису имали никакву наду. То је управо оно што се може очекивати у српској дијаспори уколико слаткоречиви Григорије и лепушкасти Максим заведу народ за Голеш планину.
Ксенија Кнежевић
