Ходочасници су као и током претходних 16 година кренули са благословом српског патријарха. За срећу на пут дугом 1.100 километара благосиљао их је патријарх Порфирије. Овогодишње ходочашће посвећено је прогоњеним верницима Украјинске православне цркве.
– Већ смо 13. маја одржали Крстни ход у знак подршке Украјинској православној цркви – каже нам Хаџи Милан Иванковић, председник удружења „Видовданско ходочашће“. – Желели смо да укажемо на проблем терора који се спроводи над УПЦ, којој се насилно отимају цркве и светиње. Кијево-Печарска и Почајевска Лавра су светиње за све православне народе, па и за нас Србе. Управо зато смо одлучили и да 17. Крстни ход посветимо нашој браћи и сестрама из Украјине. Молићемо се за њих да издрже сва гоњења и да чврсто остану у православној вери. Једна смо црква и зато су патње украјинских верника и наше.
Крстни ход се одвија у посту и молитви, уз читање псалтира, а „путеводитељка“ је икона пресвете Богородице Пећке Краснице, као „заштитнице и спаситељке рода српскога крстоноснога“. Њој се чита акатист у свакој светињи коју ће походити ходочасници и свакодневно се кити свежим цвећем – „даром верника који тим светињама притичу“.
– Духовно покровитељство је на овом ходочашћу дато чудотворној икони Богородице Почајевске, коју планирају да отму као и Кијево-Печерску лавру – истиче Иванковић. – А, порука хода је „Не дамо светиње Украјинске православне цркве“.
НЕПРЕСТАНА МОЛИТВА
СВАКЕ године у крстном ходу учествује више десетина ходочасника. Они су различитих животних биографија, различитих генерација, порекла, здравственог стања и друштвеног положаја, баш као и приложници који већином желе да остану анонимни. За све учеснике молитва је најважнија и она је непрестана.
Испред ходочасника су часни крст, јерменски крст (хачкар), као и породични крст који је прошао албанску голготу и солунски фронт. Ходочасници ће скоро три месеца бити у посту и молитви, посвећени молитвеном ходу. Спаваће у врећама и без икаквог сувишног комфора.
– Правила у ходу су строга, јер ми функционишемо као покретни манастир – каже искусни вођа пута. – Без меса, без цигарета и алкохола ходамо у молитви. Носимо барјаке, штампане акатисте, личне молитвенике, беле мајице и мараме за прикључене ходочаснике и стотине иконица за бесплатно дељење верном народу. Увече имамо заједничку трпезу агапе и, наравно, понели смо више пари удобне обуће, јер дневно знамо да пређемо и по 20 или више километара пешке.