АНАЛИТИЧАРИ Лиана Фикс и Мајкл Кимиџ за „Форин аферс” износе мишљење да се чини да Русија иде према поразу, али да је неизвесно какве ће то последице имати.
Према њима, постоје три основна сценарија, а сваки би имао различите последице за Запад и Украјину.
Први сценарио био би да Русија прихвати пораз под условима које постави Украјина, што је уједно и најмање вероватан сценарио. Тада би много тога морало да се промени јер је нестао сваки привид дипломатског разговора између Русије, Украјине и Запада.
Такође, опсег разарања Украјине је такав да Кијев не би могао да прихвати ништа друго до потпуне предаје Русије.
Други сценарио био би неуспех усред ескалације – односно сценарио руског пораза усред ескалације сукоба. Кремљ би нихилистички настојао да продужи рат у Украјини док би истовремено покренуо кампању саботажа у земљама које подржавају Кијев и у самој Украјини. У најгорем случају, Русија би се могла одлучити за нуклеарни напад на Украјину.
Рат би тада водио према директном војном сукобу НАТО-а и Русије. Русија би се трансформисала из ревизионистичке државе у одметничку државу, што је транзиција која је већ у току, а то би учврстило уверење Запада да Русија представља јединствену и неприхватљиву претњу. Прелазак нуклеарног прага могао би довести до конвенционалног укључивања НАТО-а у рат, убрзавајући пораз Русије на терену.
Трећи сценарио је пад Путиновог режима, при чему се одлучујуће битке не би одвијале у Украјини, него у ходницима Кремља или на улицама Москве. Иако је Путин донео политичку стабилност у Русију – што је цењено постигнуће с обзиром на ломове у постсовјетским годинама – његови би се грађани могли окренути против њега ако рат доведе до опште неимаштине.
Пад његовог режима могао би значити тренутачни крај рата, који Русија не би могла водити усред домаћег хаоса који би уследио. Државни удар након ког је уследио грађански рат одржаваће оно што се догодило након бољшевичког преузимања власти 1917. године, што је убрзало повлачење Русије из Првог светског рата.
Руски пораз би ослободио Украјину од терора који трпи од почетка инвазије. То би ојачало начело да напад на другу земљу не може проћи некажњено. То би могло отворити и нове могућности за Белорусију, Грузију и Молдавију, а и за Запад да доврши устројство Европе по својим идејама.
Иако би пораз Русије донео много користи, САД и Европа требале би, међутим, да се припреме за регионални и глобални неред који би тај пораз произвео. Наиме, од 2008. Русија је ревизионистичка сила – прекрајала је границе, анектирала територије, мешала се у изборе, убацивала се у разне афричке сукобе и променила геополитичку динамику Блиског истока подупирући сиријског председника Башара ел Асада, пишу даље аналитичари за „Форин аферс”.
Тако, ако би се Русија распала у хаосу уместо да прихвати пораз кроз преговоре, последице би се осетиле у Азији и Европи, као и на Блиском истоку. Неред би могао попримити облик сепаратизма и поновних сукоба у Русији и око Русије, највеће земље на свету. Поставило би се и питање, ако се Русија распадне, ко ће преузети контролу над руским нуклеарним оружјем?
Ипак, споразум с Украјином могао би донети нормализацију односа са Западом. То би био снажан подстицај за мање милитаристичког руског вођу од Путина, а допало би се и многим Русима.
Попустљивији вођа од Путина могао би навести Украјину да размисли о преговорима. Суочен с поразом, Путин би могао да прибегне нападима на глобалној сцени.
Такође, у тексту се наводи и да би последице нуклеарног напада биле катастрофалне, и то не само за украјинско становништво. Рат би се наставио, а нуклеарно оружје не би много помогло руским војницима на терену.
Уместо тога, Русија би се суочила с међународним бесом. Бразил, Кина и Индија за сада нису осудили руску инвазију, али нити једна земља истински не подржава Москву у оваквом рату нити би подржала употребу нуклеарног оружја.
Алијанса би вероватно одговорила конвенционалном силом како би ослабила руску војску и спречила будуће нуклеарне нападе, рискирајући спиралу ескалације ако Русија заузврат покрене конвенционалне нападе на НАТО.