Туга јесте свака информација која долази. Ниједне лепе, нити и једне мотивишуће. „Године, оне најбоље, оне одоше“ – јесу речи бесмртног Љермонтова. Ипак, нама чак ни успомене нису остале, пошто никада није ни било најбоље, чак ни добро.
Три догађаја илуструју речено. Три догађаја, као „звоно на узбуну“, које нико не жели да чује. Максимализам и минимализам у клинчу свакодневице ужаса коју живимо и, из које, никако да побегнемо.
Први догађај јесте покушај отмице малене девојчице од својих 11 лета испред ОШ у Жаркову. Веома скромни осврт јавног мњења на тај догађај јесте оно што боли елементарну људску интелигенцију када схвати пажњу, коју су медији поклонили пребијању Шиптара у Новом Саду, што нас води ка другом догађају ове триологије бола коју живимо. Лицемерје поново тријумфује пошто, како кажу Јевропејци, није људски тући! Није Хришћански. Ипак, то је ЛАЖ! Сетите се Самог Христа који је лихваре бичем истерао из Храма, пошто дом Његов није пећина разбојничка! Аналогно томе, ни дом мој није пећина Шиптарска! Ето, шта кажете сада Јевропејски хришћани?
”Није лепо од свештеника то да прича?” – то ли се мрмља, јел? Е, па ево одговора! Хвала Богу па сам из свештеничке породице, која је вековима штитила Православље па знам да се мој прадеда није тукао са Турцима и Бугарима цитатима из Светог писма, већ ножем и бомбама, као сваки српски комита. О „Топузном Макарију“ да и не говорим. Уосталом, погледајте нашу историју, Јевропејци драги, па схватите шта тачно један свештеник мора и може да уради за свој народ и нашу Србију!!!
Борба против лицемерја јесте нешто, што данас, као савесни грађани, морамо предузети, јер ”цар је ГО”! Схватате? Нашу децу отимају испред ОШ, а медији брује о Шиптарима из Новог Сада!?! Нашу децу отимају ћелави батинаши испред школе, а Министар полиције реагује на то, што су два шиптара, пребијена!?! И ми то дозвољавамо?! Ми? Ми, који нисмо дозволили да се „свемоћна“ Аустроугарска игра нашим поносом и достојанством?!
Је ли то можда Србија од јуче, а у овој Србији данас смо ту, да допуштамо да нашу децу отимају док ми кукамо над пребијеним Шиптарима, а наш се Министар извињава, док гробови Тијане или Милице још вапију за сузом, коју ова нација није пустила над њиховим младим животима. Али, за млађаним Шипратима јесте?
Хе, хе, хе… са све цитатима из Светог писма, типа –”побеђујмо зло добрим”. Хммм… какав секташки приступ! Рецимо, шта би било да су ово девизу усвојили наши јунаци на Кајмакчалану, и шта би било да су сваког шиптара пребили још у Призрену, уместо што су куповали некретнине по Београду? А?! Шта би било? Је ли другосрбијанци?!
Трећи догађај, који ова прва два и чини могућим, јесте гужва код Лидла и ријалити програм! Схватате? Не? Е, па… људи који се тако гурају код Лидла, због, не знам ни ја како јефтине пилетине, јесу управо они, које чека ријалити ”бајка” код куће и чији морални код бива убијан са сваким гледањем тих гадости. Онда се није ни зачудити зашто свој глас могу продати за 1.000 динара. Знате ли колико је то пилетине, у Лидлу, за те паре? Да ли знате? Не. Е, то је проблем! Као што је проблем, што ни они не знају, како старлета са оноликим ноктима, брише дупе? Али, те истине утичу да ми, једноставно, не можемо да кренемо напред. Не можемо да превазиђемо сопствени пад једним храбрим ходом. Не можемо да кренемо, јер смо још на коленима, а бићемо на тим коленима, све док то себи не признамо и устанемо, пре него што било где и било с ким, закорачимо!
Мислите о томе…
Јереј др Угрин Поповић