У препуној великој сали „Фјодор Шаљапин“ Руског дома у Београду, одржана је 24. маја трибина „Драгош Калајић и Русија“, уприличена на Дан словенске писмености и културе. На трибини су учествовали академик др Наталија Нарочњицка, др Јелена Бондарјева, Драган Ћирјанић, др Миша Ђурковић и др Александар Гајић.
Присутне је у име Руског дома поздравио др Георгиј Енгељхарт, који је као домаћин и отворио ову трибину, најпре захваливши се публици што се одазвала у великом броју попунивши салу до последњег места. Како је навео у свом уводном излагању, значај Драгоша Калајића је био у томе што је његове сународнике упознао са тада актуелним европском конзервативно-традицоналистичким идејама, отворивши нове хоризонте за многе људе у Русији. Он се присетио како је пре тридесетак година читао у руској штампи поједине Калајићеве текстове и да је био изненађен његовом ширином погледа, који су у то време у Русији били ван „колосека“, а данас те идеје су прихваћене код многих људи у његовој земљи, и зато сматра да је веома важно да ово вече у организацији Руског дома буде посвећено породици и пријатељима овог великана српске националне мисли и културе, који је много утицио на културу наших земаља и по његовом дубоком уверењу, тај ће утицај и у будућности трајати.
Потом су се у екслузивном видео укључењу из Москве присутнима обратиле академик др Наталија Нарочњицка и Јелена Бондарјева, које су се кроз сећања осврнуле на тешка времена у тадашњој СР Југославији и Русији и на Калајићеву улогу, али и на његова упозорења и предсказања о намерама Запада. Калајић је опомињао руске пријатеље да се оно што је Запад чинио Србима тада, заправо спрема Русији у будућности.
Бондјарева је нагласила да је наслеђе Драгоша Калајића последњих година постало све популарније и све актуелније: “А данас, на наше очи се одвија још један чин светске цивилизацијске драме, коју је Драгош Калајић предвидео, о којој је више пута говорио, а та драма је судар западног света, света либералног капитализма, и традиционалних цивилизација. И зато што су сами историјски догађаји показали оправданост и тачност размишљања Драгоша Калајића, његови текстови данас поново живе и посебно су актуелни. Драгош је несумњиво био универзална личност, како је лично говорио о таквим случајевима и људима – ренесансни човек“ – истакла је Јелена Бондјарева.
Драган Ћирјанић је истакао да је Драгош Калајић био један од великих инспиратора европске врлине, који је у времену највећих потонућа задржао визију некадашњег сјаја и пројектовао га у будућности. Дошло је време када га је Русија препознала као једног од својих који јој је отворио духовна врата победе. Закључио је да је Калајић веровао у Русију и у повратак њене моћи, иако је пре три деценије била слаба.
Потом је др Александар Гајић нешто више говорио о Калајићевим дружењима и разговорима, које је иначе објављивао, са Иљом Глазуновим, Игором Шафаревичем, Валентином Распутином, Александром Дугином, Никитом Михалковим, Сергејем Бабурином, Наталијом Нарочњицком, Јуријем Лошчицем и другима. Храбрио је своје саговорнике и чврсто веровао да долази нова епоха „словенског царства“ на челу са Русијом.
На самом крају ове трибине, др Миша Ђурковић је открио да је књига Драгоша Калајића из 1994. године, „Русија устаје“ требало да буде насловљена „Окупирана Русија“ због трагедије у којој је пливала транзициона Русија, али је Калајић одустао од тог наслова и определио се за пророчки и победнички. Док је Србија страдала под санкцијама и била у фронталном рату са комшијама, иначе подржаним од стране Запада, у Русији је народ страдао од својих псеудо-елита. Ипак, Калајић препознаје процесе који ће петнаестак година касније повратити Русију на светску сцену. Таква Русија данас ипак може да заустави улазак Космета у Уједињене нације, да се успротиви Резолуцији о Сребреници, да мења границе, да брани Републику Српску и прави алтернативне глобалне савезе. Такву Русију је по речима Ђурковића, Калајић успео да види у оном тешком времену.
Драгош Калајић (рођен у Београду, 22.фебруара 1943. године), је српски мислилац, сликар, новинар, писац и члан Сената Републике Српске. Дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму и стекао међународну славу са новом формом хиперреализма. Као студент је излагао у Риму, Милану, Бриселу и Београду; у Риму добио награду за младе сликаре 1964. године. Глумио је Боба у филму „Чудна девојка“ 1962. године. Организовањем изложбе „Обнова слике“ у галерији Културног центра заталасао тадашњу југословенску ликовну сцену. У Павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану је имао изложбу „Нова фигурација“. Интензивно се бавио и писањем, објавио је неколико романа и студија као што су „Мапа (анти)утопије“, „Смак света“, „Америчко зло“, „Издана Европа“, „Русија устаје“ и „Последњи Европљанин“. Писао је предговоре и уређивао низ књига из философије аутора као што су Николај Берђајев и Лав Шестов. Називан пророком читаве генерације, читатељству је приближио стваралаштво Плотина, Генона, Тилака, Еволе, браће Јингер, Корбена, Хосеина Насра, Шуона, Титуса Буркхарта, Карлајла, Мајринка, Денија де Ружмона. Као новинар објављивао је прилоге у многим часописима и листовима; годинама био уредник у „Дуги“ и дописник Танјуга из Италије. Његов ТВ серијал „Огледало XX века” на тему судбине уметности имао је невероватну гледаност. Био је директор „Прогресове“ галерије у Београду, као и сенатор Републике Српске у првом сазиву Сената 1996. године. Упокојио се 22. јула 2005. године у свом родном граду.
Д.О.