На благој падини јужних обронака Фрушке Горе лежи сведок времена прошлог и весник времена будућег. На само пар стотина метара од магистралног пута Рума – Нови Сад, смештен је манастир Ново Хопово.
Тај положај га чини и најприступачнијим фрушкогорским манастиром. Где год да кренете на богомољство он ће вам стајати на путу. Тешко га је заобићи, а и зашто би? Домаћин ове свете обитељи, св. Теодор Тирон, чека на нас. Он шири руке свима. Свако је добродошао, сваки знанац и сваки странац. Сви смо једно у Христу и једно кроз Христа, коме и неке од нас приведе и многе ће привести, један од првих страдалаца за веру, св. Теодор Тирон. Његове целе нетљене мошти почивају у овом бисеру међу фрушкогорским манастирима.
Оснивач ове светиње је Свети владика Максим (Ђурађ) Бранковић. Житије Свете мајке Ангелине га наводи као оснивача манастира у времену од 1496. до 1502.године. По том извору, манастир Ново Хопово је његова прва задужбина.
Натпис изнад западних врата указује на то да је данашња манастирска црква, посвећена Светом оцу Николају Мирликијском, саграђена 1576.године. На месту првобитне цркве, која је порушена, саградили су је богољубиви хришћани Лацко, Марко, Јовишка и Јован Божанић из Горњег Ковина.
У 16. веку манастир Ново Хопово је најзначајнији просветни центар Срба са обе стране Дунава и Саве. Стефан Герлах, протестантски предикатор и изасланик аустријског цара Максимилијана ИИ, који је у периоду између 1573. и 1578. године путовао у Цариград, забележио је то да Срби у Београду немају школе, већ долазе у Хопово да уче читати и писати. У то време је у манастиру постојала и монашка школа.
Једно време ту је било и седиште сремског епископа, па је Сремска епархија по манастиру носила име Хоповска. То је било у 17.веку. Сремски епископ је био подвлашћен београдском митрополиту. Позната су три хоповска епископа: Неофит (1641), Михајло( 1647) и Лонгин.
У 17.веку у манастиру је била развијена преписивачка делатност. Посебне везе монаштво је одржавало са Русијом и Светом Гором.
Током 17. века манастирска црква је живописана у два наврата. Читаве композиције су пренете из светогорских манастира.
У 18.веку је у манастиру постојала школа живописа коју су водили утицајни руски сликари Јов Василијевич и Василије Романович, касније Арсеније Зограф и Нил.
СТРАДАЊА МАНАСТИРА
Велика страдања манастир је претрпео најездом Турака, године 1683. и 1690. и 1716. Монаси, којих је тада било преко стотину, били су приморани да са моштима Св. Теодора Тирона беже у Шабац, и даље, до манастира Радовашнице. Обнова је почела већ следеће године, али само провизорно. Тек од 1693. до 1695. године, када су сређени односи са турским властима, могло се мислити о трајнијим радовима на манастиру.
Четврто своје велико страдање манастир је доживео у Другом светском рату, када су га партизани 1943. запалили. По причању очевидаца манастир је горео од Великог Четвртка па до Духова, када се из Ирига још увек видео дим над манастиром.
