Турска је прошлог октобра обележила 94 године свог постојања, славећи ову годишњицу уз озбиљне проблеме везане за њен последњи стратешки избор у домену спољне политике. Турска је дужем периоду своје историје водила политику повезану са својом главном стратешком предношћу, Босфорским и Дарданелским мореузом, који су вековима били предмет бројних оружаних сукоба.
Са једне стране, главни разлог тих сукоба било је то што су ова два мореуза била кључ приступа Русије јужним морима, док, са друге стране, истовремено представљају и сјајну шансу за реализацију западних поморских аспирација на југ Русије. Тако је настало константно вагање Турске између територијалних амбиција усмерених ка руском југу и тежње да војни потецијал свог северног суседа искористи за супротстављање Западу.
Турска се у више наврата озваничила као политички и војни савезник Запада, мада увек привремено јер, како је историја показала кроз последњих неколико векова, такви „савези“ су трајали само док је то служило главним интересима и циљевима Запада. Француске, британске и грчке оружане снаге су, на крају Првог светског рата, окупирале Босфор и Дарданеле, као и Истанбул, престоницу претходно поражене Турске империје под владавином Османске династије. Године 1921. у Москви је потписан „Споразум о братству“, што је са руске стране било прво званично признавање турске независности и њене равноправности, као и њене борбе против англо-грчке интервенције.
УВЛАЧЕЊЕ ТУРСКЕ У ЗАПАДНУ ОРБИТУ
Иако се Турска борила против Западних окупационих снага и за то примала помоћ од владе Совјетске Русије, одмах по завршетку Првог светског рата Мустафа Кемал Ататурк је покушао да успостави добре односе са Француском, Великом Британијом, Грчком, Италијом, као и са Сједињеним америчким државама, тада земљом у успону.
Године 19747, по завршетку Другог светског рата, амерички председник Хари Труман је најавио „нову политику“, изјављујући како Грчка и Турска припадају „западном систему“. Затим 1950. Турска шаље своје трупе у Корејски рат , a 1953. постаје чланица NATO. Поред свега тога, Анкара се такође придружује Савету Европе и Организацији за економску сарадњу и развој, чиме се ентузијастично укључује у интеграције у Европску економску заједницу, која се временом претворила у Европску унију.
Од поменутих педесетих година прошлог века – временa обележеног врхунцем Хладног рата и појачавањем конфликта између NATO земаља и Совјетске Русије – стратешко значење Турске давало је европским земљама и САД посебан разлог да уложе снажне напоре не би ли увукле Турску у „западни систем“ и одржале блиске везе са Анкаром, по сваку цену и без обзира на озбиљне разлике међу њима.
Недавно суочена са озбиљним проблемима са својим главним политичким савезником, САД, и својим главним економским партнером, ЕУ, владајућа Партија правдe и развојa (AKP), на челу са председником Реџепом Тајипом Ердоганом, настојала је да успостави ближе односе са Ираном и Русијом, традиционалним турским ривалима. У исто време, партија и даље има проблеме са бројним арапским земљама, иако се у унутрашњој политици ослања на гласове конзервативних исламиста.
Анкара у последње време упорно приговара Вашингтону што јој не изручује Гулена, којег Ердоган оптужује због умешаности у рад фетулахистичке терористичке организације, ФЕТО, као и умешаност у покушај војног пуча 2016. године. Турска такође сумња на директну умешаност САД у припремање покушаја његовог свргавања. Озбиљно незадовољство Анкаре Вашингтоном такође је повезано и са акцијама Америке у Сирији и њеним подржавањем сиријских Курда под изговором борбе против Исламске државе. Што се тиче личног погледа Ердогана на САД, он је баш недавно врло директно изразио своје незадовољство америчком дволичношћу, изјављујући да „Сједињене Државе лажу цео свет.“
ХЛАЂЕЊЕ ОДНОСА СА АМЕРИКАНЦИМА
Са друге стране, Вашингтон није срећан што Турци воде своју политику у Сирији усаглашавајући је са Русијом и Ираном око бројних питања. Недавно су САД направиле отворени анти-турски потез суспендовањем издавања неимигрантских виза, одлучујући да „смање број посетилаца амбасади“. Претходно је Вашингтон протестовао због одлуке Анкаре да купи противавионске системе С-400 од Русије, наводећи да ће то створити проблеме за NATO.
Бес турског председника у последње време се такође може повезати са смањеним поверењем унутар NATO. Подсетио је да је, у тренутку максималне опасности од тероризма са сиријске територије, NATO повукао своје противавионске ракете „Патриот“, чиме је јасно ставио до знања да неће подржати Анкару у случају рата.
Додатна рунда хлађења односа између Турске и NATO уследила је када су на NATO вежбама у Норвешкој портрети Ердогана и Ататурке лепљени на мете као „саучесници непријатеља NATO и његови хипотетички непријатељи.“ Било је очигледно да овај скандал није избио због случајне омашке. То је био јасан пример растућег антитурског сентимента, који западне владе одобравају већ дуже време, што се види на проблему интеграције Турске у ЕУ, као и на критичкој перцепцији Ердоганове личности.
Да, можемо рећи да Европљани стварају независне државе са муслиманским становништвом (Босна и Херцеговина) у име Турака. Међутим, то неће спречити Европу да направи унутрашње поделе у самој Турској. Курди и Јермени ће се подићи, а Европа ће затим захтевати признање независности и право ових народа на самоопредељење. Сасвим је могуће да ће Турској бити поручено да, у замену за претходне уступке, Анкара сада мора дати независност Курдима и Јерменима, чиме ће „великодушно“ разбити Турску на парчиће.
У тако отежаним условима Турска је данас присиљена да прави савезе са Русијом и Ираном, што изазива даље незадовољство Америке и Западне Европе, које Турска користи како би изградила „тренутни баланс моћи повољан по њу.“ Управо зато, упркос позадини њихових односа, веза између Русије и Турске не може бити посматрана као стабилан фактор у даљој политичкој оријентацији Анкаре.
Сви памте „нож у леђа“ са обореним руским авионом, као и скорашње обећање Ердогана Порошенку да Анкара неће признати Крим као руску територију. Иако сарађују по питању Сирије, односи Анкаре са Москвом и Техераном нису тако ружичасти, на шта подсећају бројна неслагања везана за овај проблем. Тако да се може рећи да Турска није толико далеко од Америке по питању дволичности, а Анкара може бити названа данашњим партнером Русије и Ирана, без икаквих гаранција да ће тако остати у будућности.
Владимир Платов
Превео Андреј Цвијановић
Извор: standard.rs / journal-neo.org
