Пре неког времена у Исламској Републици Иран започели су „нагли“ и „спонтани“ протести грађана који су се, ето одједном, „сетили“ да живе у „диктатури“ и да се то мора променити.
Не улазећи у мотиве оних који протествују, јасно је коме иду у прилог (ако не већ оно, ко стоји иза њих) и са којим поводом се они иницирају. Међу онима што протествују има и присталица бившег председника Ахмадинеџада, што опет не мења чињеницу да и они, иако то можда раде из најбоље намере, могу послужити као „корисни идиоти“ Западу, пешадија обојене револуције.
Неспорно је да ИР Иран има својих потешкоћа и проблема, спољашњих и унутрашњих. Исто тако је неспорно да је већина унутрашњих проблема проузрокована спољашњима, тј. спољашњим факторима. Потребно је напоменути да се налазе у геополитичкој зони „граничне енергетике“ и Хантингтоновом „римленду“, да се налазе у појасу богатог нафтоносног појаса и региона „велике 19-вековне игре“ Русије и Велике Британије са једне стране и плодне Месопотамије као границе према Израелу са друге стране. Повољан стратешки положај увек узрокује спољашње и унутрашње проблеме.
Као једина муслиманска држава која никада није покорена нити колонизована од стране „неверника“ (хришћана) , Иран је остао јединствени случај у исламском свету и има непрекинути континутет трајања од неколико хиљада година, у историјском смислу. Јер су се и на територији данашњег Ирана, као и у Месопотамији, сливовима Инда, Ганга, Јангцекјанга, зачеле првобитне цивилизације. Тако да Иран спада у оне културе и државе „дугог трајања“ , које нису толико подлежне честим и турбулентним променама у свету (поготово данас, када се оне много брже и драстичније одвијају него раније) , већ на њих дају своје, сопствене одговоре.
Иран је иначе, још 575. године (шести век), у тежњи да загосподари трговачким путевима између Европе (тада – Византије) и Индије, уз сарадњу са јужно-арабљанским племенима збацио етиопску власт у Јемену и заузео Јемен; то је било у време иранског сасанидског цара Хусрава Ануширвана. Тада су ирански трговци држали монопол на трговину и поморски саобраћај са Индијом, Шри Ланком, а преко Шри Ланке посредно – и са Кином.
Ништа није тако „револуционисало“ историју Ирана као што је то ислам- и то у три пресудна момента; када је он „увезен“ на ове просторе у седмом веку, када je шиитизам у 17. веку постао нека врста „државне религије“ ( ши’ија је израз виталности специфичности иранске културе, једна тако стара култура и цивилизација дугог трајања просто није могла да „пристане да нестане“; ислам је за Иран првобитно био дисконтинуитет и „нагли прелаз“ са старог начина вођења државе и друштва на нови, међутим, временом, Иран је кроз ши’ију нашао начин да помири своју некадашњу цивилизацију и културу, свој ментални склоп и митове, са исламом) и трећи када је извршена исламска револуција 1979.године.
Неспорно је наглашавати да је овај последњи догађај „актуелан“ и дан данас и да у много чему одређује однос према Ирану од стране многих и однос Ирана према многима, са друге стране.
Али, шта је поента везана за ове протесте? Колико год тренутни положај „обичног“ иранског становништва био несносан и тежак, он се дефинитивно неће побољшати уколико падне ајатолах и тренутно руководство државе. Не јер ја тако желим/не желим, него јер примери СРЈ, Либије, Ирака и бројних других држава то неспорно доказују.
Ако Запад некога руши, не руши га због „људских права“ , демократије, владавине права и осталих трица и кучина које однесе ветар недуго пошто се дигне прашина од њихових „хуманитарних“ бомби, већ да би поставио себи лојалну и наклоњену власт. Можда је ајатолах Хомеини дошао на власт као амерички „човек“ , али као такав засигурно није окончао своју владавину и живот. Да јесте, Иран не би био то што јесте данас. Пошто није, Иран је то што је данас.
А Иран је данас један од стубова настајућег мултиполаризма. Не, не живимо у ери мултиполаризма. Тек се полако и несигурно крећемо према њој. Од америчког униполаризма током деведесетих и двехиљадитих, преко благих промена руским и кинеским успоном, данас смо дошли у фазу уни-мултиполаризма (jедне суперсиле и више „мањих“ сила) .
Зато је потребно да Иран, као један од носилаца тог новог поретка у свету (да не кажем, новог светског поретка) , опстане што дуже као брана интервенционизму америчке „дубоке државе“ док она не буде побеђена првенствено у САД (нешто на чему Трамп увелико ради, иако се то нама често тако не чини и чак често стављамо знак једнакости између Трампа и „дубоке државе“ , мада она предано ради на његовом рушењу) , али наравно и свуда у свету где покуша да мешетари.
На примеру Ирана се види да војна врхушка у САД-у покушава да у ситуацији када се повећава број сукоба који не може да контролише, повећа и број сукоба који ће моћи.
У Сирији су недавно „начети“ , у Украјини су „заглављени“ већ годинама, на Балкану им се све више ситуација „отима контроли“ , Северној Кореји малтене ништа не могу. У Ирану су ипак и „званичне“ САД и „дубока држава“ заинтересоване за промену власти што није у складу са Трамповим предизборним залагањем за „немешање“ у унутрашње ствари других земаља, али јесте у складу са политиком свих претходних америчких председника пре њега, од успоставе ИР Иран. Амерички председници се често мењају, америчка спољна политика – врло ретко и врло тешко.
Да наведем још неке битне геополитичке одлике садашњег Ирана, везане за скорији период:
Иран је велики произвођач природног гаса, дели највеће гасно поље са Катаром – отуда и скори, велики притисак на Катар од стране Саудије и заливских монархија. Један од разлога што покушавају да сруше иранске власти је њихова политика грађења осовине са Катаром и Турском (у Катару постоји турска војна база..) , што би тек уздрмало позиције САД на Блиском истоку.
А поред тога, Иран је активан и у Јемену, подржавајући ши’итске Хутије, чиме ће се – ако добије ту битку, пробити до места одакле ће активно моћи да контролише улаз у Црвено море – део будућег магистралог трговачког пута између Кине и Запада. У ту сврху Кина иначе успоставља своју војну базу преко пута Аденског залива, у Џибутију.
Дакле, данас, ирански режим не брани само Иран и ирански народ, већ својим отпором и купује време целом свету, као што смо ми Срби то радили деведесетих година, да би Русија поново устала. Купује време да се остали стубови надолазећег мултиполаризма учврсте како би постали несаломиви ветровима и ураганима „дубоке државе“. Стога, свако ко прижељкује бољи свет сутрашњице, свет без америчког интервенционизма, бољи и праведнији свет, мора стати уз Иран у овом сучељавању не толико са „званичним“ САД, колико са њиховом „дубоком државом“ .
Никола Јовић – студент међународних односа Факултета политичких наука
НАЦИОНАЛИСТ
