Глумац Славиша Чуровић звезда је многих хит серија, међу којима су „Убице мог оца“, „Црвени Месец“ и друге. Рођен у Црној Гори, годинама живи и ради у Србији, коју назива земљом која му је „све дала“. Његово лице знате из више од 70 улога на филму, телевизији и позоришту, глас из преноса бокс мечева које коментарише на телевизији, а због дизања тог гласа против догађаја у Црној Гори и супротстављања режиму, годинама трпи притиске.
Славиша за Мондо каже да се на то не обазире, јер сматра да је то цена држања до става.
У више наврата, назвали сте Србију својом земљом, за коју сте све дали. Каква су Ваша осећања према Црној Гори?
„Никад, лично, нисам ни признао резултате референдума из 2006. када је Црна Гора прогласила независност. То није био референдум, него пљачка воље народа. Зато су мени Србија и Црна Гора и даље једна земља, са истим народом који у њој живи, доминантно српским, али и са свим другим народима унутар њих. Црна Гора је све оно што ја јесам и што волим, ‘Српска Спарта’, а Србија је све оно сто живим и волим и српска Атина и место збрајања свих Срба. Раздвајати их нећу ни по чему, и исто ми је јесам ли у Суботици или Бару, право да вам кажем,“ рекао је он за Мондо.
Да ли, због гласног изражавања ставова о слободи, политици и вери, трпите притиске или сте доживљавали непријатности?
„Притисака има још од времена када сам био млад глумац, супротстављен режиму у Подгорици. То се од тада до данас кретало, од назови пријатељских сугестија да ‘престанем да се тиме бавим, јер сам глумац’, до писања отказа у Црној Гори, па сам га сам дао прошле године, до онемогућавања целе породице да се бави оним за шта се школовала и тако даље… Један системски притисак, тако да назовем, блажи од притиска који је моја породица имала 1948. због мог деде, али јачи него било где у Европи у 21. веку. Хвала Богу, не живим доле већ одавно, тако да данас прете по друштвеним мрежама и слично. Када одем у Подгорицу, баштованим око своје куће и гледам оне најближе, ако одем да пецам у Херцег Нови, народ ми се захваљује што се борим, на другим местима, која не бих да помињем, ме мрко гледа… Али, навикао сам се и не осврћем се. Цена говорења наглас, је то. Па и нека је.“
Власт се, изјавили сте, није договорила са црквом на време, и рекли сте да сматрате да за то више нема шансе. За шта има шансе, а да је решење?
„Решење је сваки компромис који позицију СПЦ у Црној Гори, тј. њену Митрополију црногорско-приморску, не ставља у робовски положај у односу на власт и који јој омогућава да настави свој непрекинути богослужећи рад, који траје већ осам векова. Дакле, да власт одустане од закона, дозове се памети и заћути. Пошто то они неће урадити, јер ово дугоприпремано зло за нашу цркву има адресу за уништавање ван Црне Горе, а ови то само спроводе зарад власти и опстанка, биће да ће народ морати својом храбром упорношћу да се избори за слободу. И вере и слободу живљења. Јер вера је основ слободног човека. И само мирно, да се не дај Боже, не деси неки хаос, него како рече Владика Јоаникије, “До Христове победе’.“
У свакоме од нас, требало би да се налази барем трачак жеље да каже и одбрани истину, или оно у шта верује. Шта мислите да појединци конкретно могу да ураде?
„Појединац може да се бави истином, њу је најлакше бранити. Али скуп појединаца са заједничким циљем је снага која истину може и мора да одбрани. То је једино исходиште у које појединац са одговорношћу може да има веру, јер ћутати над глупостима, над неистинама и бахатим волунтаризмом је заиста срамота за сваког здравомислећег човека. Дакле, решење је устати и бранити истину. Свако појединачно, чији глас неко чује, а сви заједно, да се више чујемо. Ето, тако мислим о нама појединцима из Црне Горе, који данас, неки ћутећи а неки као ја наглас говорећи, мислимо исто о овом покушају отимачине црквене имовине. Они који не мисле овако, а желе да буду део истог народа, боље нека ћуте. Јер глупост да одбране не могу, а тиме своју промовишу.“
Ви сте и отац, на који начин Вас лично погађа ова ситуација? И одрасли се понекад „погубе“ пратећи је, да ли ју је тешко објаснити најмлађима?
„Погађа ме да све што је била историја српског народа у Црној Гори, а коју сам слушао учећи, коју сам читао истражујући и поносио се њоме, данас се мора бранити пред свима, пред народом и овде у Београду и пред народом доле у мојој Подгорици, па и пред дететом својим. Срећом, моја кћерка и деца мога брата, коју не раздвајам од ње, знају добро ко су и шта су. И на то сам поносан. И они су задојени тим поносом, па их је лепо и гледати и чути. Сад плачу јер су раздвојени суманутим идејама о затварању границе, али проћи ће и ова сила, па ће осмех заменити сузе.“
Гледали смо вас у највећим ТВ хитовима претходних неколико година – „Убице мог оца“, „Црвени месец“, „Јужни ветар“, „Жигосани у рекету“, само су неки од њих. Који су наредни пројекти које припремате?
„Наставићу рад на неким серијама, снимаћемо и даље ‘Убице мог оца’, наставити ‘Црвени Месец’ као наставак по имену ‘Југословенка’, серију ‘Игра судбине’ ћу снимати цело лето паралелно са свим овим, а биће и филмова и серија још. Нисам вам ја неко ко трчи много за послом и није ми то примарно расположење, али што га више има, лакше је овој деци из прошлог питања, па онда што би рекли доле ‘секам’ , понекад и више него могу… А радије бих пецао и коментарисао бокс, право да вам кажем,“ рекао је глумац за Мондо.
